Ovde sve…

    Ovde sve …

...članke iz ondašnje štampe, koju ste mogli videt skeniranu, možete čitati i u

ovakvom obliku i na jednom mestu:

OBRADA SLIKE MOG SFRJ DETINJSTVA

GLOBUS

BROJ 191

24. FEBRUAR 1963.

HRVOJE MACANOVIĆ

 

pothvat naših stručnjaka

 

MILIJARDE OTETE  ŽIVOM PIJESKU

VEĆ ŠESTU godinu traje podzemna bitka sa živim pijeskom i vodama u dubini rudnika Kreke, najvećeg našeg proizvođača lignita. U većini naših rudnika, kao i u sličnim rudnicima mlađeg ugljena u svijetu, manji je dio rudače na suhom položaju, a mnogo veći pod vodom. Podzemne su vode najteža zapreka, direktni neprijatelj rudara te ovi zbog njih mogu u rovovima samo djelomično iskorištavati sloj ugljena. Veći dio ostavljaju za sobom, odnosno nad sobom i pod sobom kao zaštitnu stijenu, kao nekakav oklop koji ipak nije uvijek dovoljno čvrst. Provale živog, žitkog pijeska s vodom svojim silnim pritiskom zatrpavaju sve skupocijne uređaje u rovovima nepopravljivo ruše ljudski rad a ugrožavaju i same  ljude koji rade pod razinom podzemnih voda.

Zbog toga od 1957. godine zagrebačka “Geoistraživanja“ pomažu rudarima Kreke da se spuste ispod razine podzemnih voda, da bez pogibelji racionalno iskorištavaju debele slojeve ugljena visoke  kalorične vrijednosti. Ta dugotrajna ali neprestano uzbudljiva, za stručnjake u svakom pogledu nova podzemna bitka sa živim pijeskom završena je očitom pobijedom čovjeka.

Sistem odvodnjavanja glavnog sloja rudnika Lipnice, gdje je u dubine vodonosnih slojeva izbušena baraža crpnih bunara, djeluje tako da je stroga komisija sastavljena od istaknutih jugoslavenskih stručnjaka nedavno dala više nego prolaznu ocjenu:

“…komisija smatra da su dosadašnja ulaganja u izvođenje radova na odvodnjavanju tekućih pijesaka basena Kreka bila korisna i opravdana…“

Preporučeno je da se nastavi pa tako i kod nas ostvari eksploatacija ugljena ispod razine podzemnih voda.

Koliki je opseg tih radova, najbolje se može prosuditi po tome što će odvodnjavanje omogućiti Kreki uštede veće od dvije milijarde dinara pri proizvodnji od 6 milijuna tona ugljena godišnje. Ali je najvažnije od svega – sigurnost ljudi u rovovima, jer bez vode pijesak prestaje ugrožavati rudare. Tekući, živi pijesak (pod golemim hidrauličkim tlakom) bez vode postaje običan, a to znači bezopasan.

glo0263

glo0363

Spašavanje potopljenog ugljena, koji predstavlja golemo bogatstvo Kreke, trajalo je šest godina a nastavit će se proširenjem sistema odvodnjavanja i na ostale strojeve. To je velika bitka na području od 150 četvornih kilometara. Uporna, neobično teška i odlučna bitka. Od grupe inženjera raznih struka, bušača i ostalih brojnih suradnika u laboratorijama i tehničkim radionicama u Zagrebu za radni su zadatak “Kreka“ mobilizirani u različitim funkcijama svi oni koji su  pripremili pouzdan, provjeren i tačan odgovor na pitanje odakle dolazi voda i zatim pokazali kako se rudnik najbolje može od nje osloboditi.

Istražni radovi, započeti 1957. dali su potpunu sliku područja. Vršila su se kompleksna geološka ispitivanja pri tome su se primenjivale i seizmološke metode. Eksplozijama se u dubini na umjetan način izazvao potres a onda se mjerio njegov dolazak i širenje njegovih valova. U Kreki je stalno radio štab od petnaest inženjera svih struka iz “Geoistraživanja“. Ispitan je režim površinskih i podzemnih voda, izvršena su sva hidrometrijska mjerenja (kiše, protok vode) a snimljena je i struktura podzemlja. Samo jedna bušotina do dubine od 1000 metara stoji 20 do 25 milijuna dinara. Istraženo je ne samo čitavo područje ugljenokopa Kreka nego i sva susjedna područja tuzlanskog industrijskog basena, solane, zarušavanje tla, pucanje nekih zgrada u Tuzli. Geokemijskim se metodama tražila eventualna veza između voda u solnom ležištu i podzemnih voda u rudniku. Pažljivi ljudi su bijlježili podatke na 50 geodetskih promatračnica. Ustanovljene su i važne činjenice: prirodna klizišta tla su bez veze s rudničkim rovovima. Ispitani su slojevi još netaknutog južnog revira 10 do 15 kilometara od sadašnjeg ugljenokopa.

Istražni su radovi uspješno završeni. Bogata dokumentacija u Kupskoj ulici u Zagrebu, sakupljena u 109 svezaka elaborata, projekata, snimaka, karata i zaključaka o Kreki i Tuzli, pokriva zidove.

Tako se i moglo odgovoriti na glavno pitanje: kako sanirati rudnik lignita koji je sa svojim rovovima sišao ispod razine podzemnih voda.

Odlučeno je da se voda iz podzemlja crpe na površinu iz dubokih bunara. Projektirano je odvodnjavanje s površine.

U toku višegodišnjeg rada bilo je teških kriza, mnogo sumnje i nepovjerenja, jer je ovo prvi put da su se naši stručnjaci u takav posao upustili isključivo vlastitim snagama. No, sada je sve jasno: već dulje vremena kroz bunare tzv. zapadne baražne grupe Lipnice odvodnjava se zona eksploatacije za 1963. godinu. Na početku crpljenja vode statistička je razina podzemne vode bila na koti 195. dvanaesti kat rudnika Lipnica, koji treba odvodniti, nalazi se 27 metara niže od razine vode. Tačnije rečeno, početkom ove godine bio je pod vodom i ugrožen od prodora živog pijeska.

Pola godine kroz bunare koji su duboki više od 250 metara promijer im je 65 centimetara, moćni strojevi iz živog pijeska crpu na površinu tri tone vode u minuti!

Provjerene činjenice dokazuju da se bez ovakvog odvodnjavanja moglo doprijeti do lignita oko 100 metara duboko, ali uz znatne gubitke zbog ostavljenog ugljenog “oklopa“ kao zaštite od pritiska živog pijeska. S novim površinskim odvodnjavanjem i bunarima, koje istraživači zemlje i podzemlja mogu sa sadašnjim strojevima bušiti do dubina od 350 metara, rudnik Kreka spustit će se trostuko dublje u podzemlje bez opasnosti od poplava i prodora pijeska!

glo0163

Ova pobjeda velike grupe stručnjaka i radnika “Geoistraživanja“ došla je u pravi čas, jer lignit Kreke ne samo da je dobro gorivo nego postaje i sirovina za golemi kombinat karbokemije, za tuzlanski industijski gigant sa 13 hiljada radnika i 36 milijardi bruto-produkta godišnje.

Pravi junaci našeg stvaralačkog vremena ne žele publicitet. “Ima nas mnogo! Svi smo dali svoj udio“ već je poslovičan odgovor. Ipak, tehnički direktor “Geoistraživanja“ inženjer Vlado Telišman, sveučilišni profesor inženjer Aleksandar Zambeli, inženjeri Boris Švel i Dušan Jojkić zaslužuju da ih istaknemo  kao “vojskovođe“ u ovom višegodišnjem stvaralačkom ratovanju sa živim pijeskom.

Priznanje su stekli i novim pozivom iz rudnika Velenje, koji je također stigao do slojeva pod vodom i uvjerio se da Lipnica nije eksperiment, nego rješenje.

Hrvoje Macanović,

 GLOBUS

Broj 191,

24. februar 1963

KEKEC

 

BROJ 314

 

26 decembar 1963.

 

Branislav Petrović

 

U poseti dečijem pozorištu u Zagrebu

********************************************************************

AMBASADORI DOMOVINE

 

Kiša aplauza pljuštala je često i istrajno u Narodnom parku, u subotu uveče. Na pozornici su se odigravale prave južnjačke scene pred oduševljenom publikom.

Ove pomalo hladne večeri, na sceni su bili Jugosloveni, koji su otvorili večeri četiri nacije.

Već sada se može reći da neće imati lak zadatak nemačke, poljske i švedske grupe – da nadmaše ovaj program. Jer, mladi Jugosloveni – veoma simpatični mladići i božanstveno lepe devojčice –  ne samo da su plesali na izvanredan način. Oni su uneli takav život, koji mi, Šveđani, nismo navikli da doživimo i koji nas je zagrejao na jedan sasvim poseban način. Program je bio dokaz koliko se daleko može odmaći ako se čovek ne boji da potpuno angažuje svoje osećanje.

Ima mnogo razloga da se zahvalimo mladim jugoslovenskim dečacima i devojčicama za divnu lekciju umetnosti, koja je možda najveća od svih ljudskih umetnosti.

Program je nazvan “Zeleni buket“.

kekec0163 Kraj programa je dočekan ovacijama koje su divni mladi Jugosloveni istinski zaslužili.“

              Ovako je jedan švedski list prokomentarisao igru i pesmu mladih jugoslovenski umetnika, članova zagrebačkog dečijeg pozorišta.

A kada su šefa kabineta ministra prosvete UAR, koji je bio u Jugoslaviji na studijskom radu, novinari “Vjesnika“ upitali koja ga je kulturna ustanova u Zagrebu najviše impresionirala, on je, bez oklevanja, odgovorio: “Zagrebačko pionirsko kazalište“.

Imao je puno pravo.

Jer, ovo pozorište, koje ove godine slavi 15-godišnjicu osnivanja, postiže fenomenalne uspehe, kako u zemlji tako i u inostranstvu.

Berlin.

Palermo

Prag.

Bratislava.

Varšava.

Nirnberg.

Berlin.

Stokholm.

Poznanj.

Krakov.

U svim tim gradovima, i još mnogim dugim, mladi zagrebački dečaci i devojčice sejali su ljubav za umetnost i Jugoslaviju –        bili su najdivniji ambasadori svoje domovine.

Jedan nemački list pišući o zagrebačkom pionirskom pozorištu ističe u naslovu da je to “Svetski poznato pozorište“.

To je umetnički kolektiv sa 500 članova. Jedan, dakle, od najvećih umetničkih kolektiva u zemlji.

Prikazali su do sada 1.000 predstava i 130 premijera. Andersen, Tven, Kestner, Maršak, Šekspir, Mihalkov, Nušić, Jovan Sterija Popović, Ćopić, Gorki, Lorka, Čajkovski, Prokofjev, Mocart, Gotovac. To su njihovi omiljeni pisci i kompozitori.

Pobrali su mnogo aplauza širom sveta i osvojili najviše nagrade i najveća priznanja na mnogim svetskim festivalima. Svuda su oni široko i lepo primani, nagrađivani, hvaljeni i obasipani poklonima. I pozivima za nova gostovanja.

Međutim, ambasadori ne bi bili dobri ambasadori, kad bi zemlju u koju nose poruke ljubavi voleli više od zemlje koja te poruke šalje. Dečaci i devojčice koji su pobrali tolike lovorike širom sveta, neumorno obilaze sela i gradove svoje lepe domovine. Obišli su sve republike. Sva gradilišta. Hteli bi da ih vide svi Jugosloveni.

kekec0263 Direktor pozorišta, drugarica Milena Večerina, priča o svom kolektivu oprezno i uzdržano kao kakva mudra i dobra majka. Bez razmetanja. Ali trofeji i pokloni nisu uzdržljivi. Oni govore najveće istine o kolektivu, o kojem celokupna evropska javnost piše kao o kolektivu najviših svetskih vrednosti, ali koji se samo u svom rođenom Zagrebu oseća kao siroče.

Kao siroče bez oca i majke.

Kao siroče bez svoje kućice slobodice.

Ovo poslednje, kućicu slobodicu, Gradski odbor obećava već godinama. Obećava, obećava i nikom ništa.

Dragi drugovi, pioniri Zagrebačkog dećijeg pozorišta vas mole da im napravite jednu veliku kućicu slobodicu gde bismo svi mogli da se radujemo njihovoj umetnosti.

Ne, ne bojte se da će oni tada prestati da odlaze u domove kulture, škole, ustanove, fabrike, domove JNA i tako dalje. Na protiv. Oni će, kad budu imali svoju kućicu slobodicu, samo pojačati svoju aktivnost, u pravcu našeg srca.

Ko je rekao mudro je rekao: svoja kućica, svoja slobodica!

Da najveći umetnički kolektiv u zemlji i jedan od najvećih u Evropi, ne bude više siroče.

Branislav PETROVIĆ

 

Kekec,

Broj 314

26. decembar 1963.

KEKEC

BROJ 41

OKTOBAR 1964

 

 

 

Đ. POPOVIĆ

 

DVE KNJIŽEVNE NAGRADE

DUŠANU RADOVIĆU

Književnik Dušan Radović ovih dana dobio je dva velika priznanja. Počasnu međunarodnu diplomu “Hans Kristian Andersen“ za knjigu “Smešne reči“ i jugoslovensku nagradu ‘‘Mlado pokoljenje“ za televizijsku emisiju “Na slovo na slovo“.

Tim povodom posetili smo redakciju dečjeg programa Beogradske televizije. Dušana Radovića zatekli smo za pisaćim stolom. Na stolu dva telefona, kutija cigareta “Drina“ i pisaća mašina na kojoj je tekst emisije “Na slovo na slovo“. Kroz prozor se pruža vidik na Tašmajdanski park. Žuta boja jeseni i kiša.

dr01

–         Dobar dan! Kako ste Dušane Radoviću?

Autor knjige “Poštovanа deco“ kaže da je dobro. Da puši, da radi i da mu zbog kiše današnji dan nije oblačan.

–         Druže Radoviću, hoćete li nam reći nešto o svom pisanju? Za početal – Kada ste počeli da pišete?

–         Počeo sam da pišem kao mali dečak. I ne samo ja, lako smo tada bacali kuglu, igrali fudbal, ping-pong. Svi smo u to vreme pokušavali da pišemo. Pisali smo i prestali da pišemo. Došle su gitare, igranke, sve po redu.

–         Zašto ste, kasnije, počeli ponovo da pišete?

–         Tek kad smo poodrasli videli smo da svi nećemo moći sve. Moji drugovi Živković, Buca Marković, Srđan Erić, Jović, Bešlin i drugi – postali su rekorderi Jugoslavije u atletici. Bili su brži i jači od mene. Ja sam se vratio pisanju. Tražio sam svoju pravu mogućnost.

–         Druže Duško, šta je po Vašem mišljenju potrebno za pisanje?

–         Potreban je talenat, dobri učitelji, strpljenje. Pod dobrim učiteljima podrazumevam – roditelje, učitelje i nastavnike, pametne prijatelje, pametne knjige. Pod strpljenjem –  pažljiv i nežan odnos prema olovci i hartiji, kao i prema sopstvenoj glavi.

–         I na kraju – Šta mislite o nagradama koje su stigle na Vaše ime?

–         Jedan pisac ne čini i ne stvara literaturu. Moje pisanje je rezultat razmišljanja, razgovora i pisanja mojih drugova i prijatelja, i onih koji pišu i onih koji vole samo d ačitaju. To je kao i u štafeti – 4 puta 100 metara. Nije pobedio onaj koji poslednji prekine vrpcu. Ako nam je literatura za devu dobra onda se tome radujemo. I to svi. Tek onda dolaze nagrade i radosti povodom priznanja.

 

Đ. POPOVIĆ

Pionir-Kekec,

Broj 41

Oktobar 1964.

MALE NOVINE

 

BROJ, 489

06. oktobar 1965.

D. JOVIĆ

 ljv01

RAZGOVOR SA LJUBIŠOM VUKADINOVIĆEM

PLEMENITI SU CILJEVI SPORTA

            Jedan od dobitnika ovogodišnje Oktobarske nagrade grada Beograda je Ljubiša Vukadinović. On spada među najbolje sportske novinare. Dugogodišnji je saradnik našeg lista.

Ljubiša Vukadinović je ostao veran svojoj profesiji preko tri i po decenije. Za to vreme svojim napisima ukazivao je na pravi put razvoja sporta. Retko ko zna da je Ljubiša Vukadinović pored toga veliki deo svoga stvaralaštva posvetio mladima. Još pre rata objavio je u ediciji “Zlatna knjiga“ publikaciju pod nazivom “Knjiga o sportu“. Napisao je dva romana za decu: “Velika igra“ i “Novi centarfor“. U listovima za decu objavio je oko dvadesetak dečijih priča. Kada je saznao da će ovaj razgovor biti objavljen u “Malim novinama“, Ljubiša Vukadinović se veoma obradovao jer je to bilo prvi put da ga intervjuiše novinar jednog dečjeg lista.

–         Čitaoce “Malih novina“ mnogo će interesovati Vaše detinjstvo, i posebno, kako ste postali novinar?

–         Počeo sam da pišem u 15-oj godini, kaže Ljubiša Vukadinović. – Prve svoje radove objavljivao sam u listu za mlade “VENAC“. U 16-oj godini već sam pisao za ilustrovani list “Nedelja“.

Tada je, pored pisanja, Ljubiša najviše zavoleo fudbalsku loptu. Išao je u školu, bio dobar đak a u slobodnim časovima fudbal mu je bio najomiljenija zabava.

SPORT JE VITEŠTVO

Pre rata Ljubiša Vukadinović je igrao za fudbalske timove “BSK“ i “Jugoslavija’‘. Bio je odličan igrač, ali se, ipak opredelio za novinarstvo.

–         Igrao sam za prvi tim “Jugoslavije“, ali posle povrede meniskusa, odlučio sam da postanem sportski novinar.

–         Kako gledate na sport?

–         Sport je, po mom mišljenju, viteštvo posebne vrste. On razvija plemenitost, humanost, čvrstinu. Deluje na razvoj najpozitivnijih karakternih osobina čoveka.

Ljubiša Vukadinović se svojim perom oduvek borio za najplemenitije ciljeve sporta.

NAJUZBUDLJIVIJI MEČ:

JUGOSLAVIJA – SSSR

Tiho i spontano Ljubiša Vukadinović priča o sebi i svom životu sportskog novinara.

–         Napisao sam preko 1.500 reportaža i izveštaja sa fudbalskih susreta, kaže Vukadinović. Uvek sam nastojao da izveštaje sa sportskih terena osvežim i učinim zanimljivim.  

–         Koji je najuzbudljiviji meč koji ste do sada pratili? 

–         Bio je to susret fudbalskih reprezentacija SSSR i Jugoslavije 1952. godine u Helsinkiju, na olimpijskim igrama. Jugosloveni su vodili sa 5:2. Rusi su za svega 15 minuta, iz tri kornera, izjednačili na 5;5. bio je to meč pun uzbuđenja i iznenadnih preokreta. 

–         Svaki novinar oseća radost kada vidi svoj potpis u listu. Koji Vam je izveštaj sa fudbalskih terena bio najteži? 

–         Bio je to izveštaj sa fudbalske utakmice Nemačka –  Jugoslavija, u četvrtfinalu svetskog prvenstva u Ženevi. Nemci su pobedili sa 2 : 0 iako su naši fudbaleri za celo vreme igre bili nadmoćniji. Jurišali su silovito na gol Nemaca, ali lopta nikako nije prelazila protivničku gol-liniju.

Pitali smo Ljubišu Vukadinovića koje igrače svetskog i našeg fudbala najviše ceni.

–         Teško je izdvojiti apsolutno najbolje igrača, kaže Vukadinović. Ima ih nekoliko. Ipak, od inostranih najviše cenim Sindelara i Meacu, a od naših Blagoja Marjanovića i Ivkovića, pre rata. Posle rata u svetskom fudbalu najbolji igrači, po mom mišljenju, su Pele i Garinča, a kod nas Zlatko Čajkovski, Miloš Milutinović i Dragoslav Šekularac. 

TEŠKO JE BITI DOBAR NOVINAR

             Mnogi pioniri, čitaoci “Malih novina“, rade u novinarskim sekcijama i žarko žele da postanu novinari. Zato smo pitali Ljubišu Vukadinovića kakav bi savet da onima koji žele da postanu novinari. 

–         Veoma je dobro pisati od najranijih dana. Naši dečaci i devojčice dobro rade kada neguju pisanje kao najbolji izraz žive reči. U novinarskim i literarnim sekcijama njima se omogućuje još veći razvoj. Teško je biti dobar novinar, a za novinara je potrebno da je talentovan i uporan u nastojanjima da što više nauči.

D. JOVIĆ 

MALE NOVINE

Sarajevo 

Broj: 489

06. oktobar 1965.

Plavi vjesnik,

1967.
Uroš Šoškić

Gdje su i šta rade junaci dječijih filmova: “Kekeca“, “Doline mira“, “Milijuna na otoku“ i drugih

SKOK U DUGE HLAČE

I OVE ĆE SE GODINE uz “prave“ glumce i glumice na smotri jugoslovenske filmske umjetnosti u Puli pojaviti nekoliko zvijezda u kratkim hlačama i suknjicama. Jednu grupu će dovesti Soja Jovanović a drugu Dušan Vukotić.

Sve su to dječaci i djevojčice od četiri do dvanaest godina, skupljeni iz obdaništa, klupa osnovnih škola… Viđeni na ulici i dovedeni pred filmske kamere i jake reflektore.
O filmu dotad nisu znali ni to da li su u kinu na platnu živi ljudi ili slike. Sada znaju sve: što je klapa, kadar, rakurs… Postali su zvijezde, glavni u ulici.
Filmski radnici često dovode djecu pred kamere i povjeravaju im uloge, valjda otkako postoji film i filmska industrija. Mnoga su djeca postala na filmu slavna, slavnija i od svojih starijih kolega. Sjetimo se samo Širli Templ, Enca Staiola, pa nekada male Elizabet Tejlor, Natali Vud i drugih.
Naša kinematografija, mada je još relativno mlada, imala je nekoliko djece glumaca. Mnogi su postali miljenici mlađe i starije publike. O njima se govorilo i pisao. Zvali su se Radovan Vučković, Zlatko Lukman, Matija Barl, Evelin Vohfajler, Tugo Štiglic, Neda Pataki, Boško Gašević, Jelena Verner, Zvonko Pavliš, Staša Forenbaher…
Igrali su glavne uloge u filmovima kojih se dobro sjećamo: “Sinji galeb“, “Milijuni na otoku“, “Ne okreći se sine“, “Kekec“, “Dobri stari pijanino“, “Dolina mira“, “Koncert“, “Cesta duga godinu dana“, “Izgubljena olovka“, “Opasan put“, “Igra““, “Ne plači, Petre“…

neda petaki
Mnogi od tih filmova su i nagrađeni: “Ne okreći se, sine“ (Zlatna arena za režiju 1956), “Dolina mira (specijalna diploma i zlatna plaketa Evelin Vohfajler 1956.), “Izgubljena olovka“ (posebna nagrada za dječiju ulogu Bošku Gaševiću 1960), “Ne plači, Petre“ (Srebrna arena 1964)…

Propao debi malog Žapca

Na malim ekranima često se uz režisera Dragoljuba Švarca pojavi i ime njegova asistenta Radovana Vučkovića, diplomiranog profesora, nekadašnjeg nastavnika, novinara i – svojedobno najpoznatijeg i najzaposlenijeg domaćeg dječaka glumca.
Radovan je počeo igrati na filmu prije četrnaest godina. Debitirao je u “Sinjem galebu“. Film je prema scenariju J. Barkovića i u produkciji “Jadran – filma“ režirao Branko Bauer.
Samo dvije godine kasnije isti je režiser ponovo angažirao Radovana za jednu od glavnih uloga u filmu “Milijuni na otoku“. Scenarij je napisao Arsen Diklić, a producent je ponovo bio zagrebački “Jadran.film“. Radovan Vučković je igrao malog prepodavca karata Duška Žapca.
Poslije male uloge u Babjinom “Ogledalu“ Radovan se i po treći put pojavljuje u dugometražnom filmu. Ovaj put ga je angažirao Jože Gale za svoj film “Tuđa zemlja“, koji je rađen prema scenariju Meše Selimovića i u produkciji “Bosna-filma“. Bilo je to 1957. godine.
Od tada se Radovan ne pojavljuje nba velikom ekranu. Odrastao je i – našim režiserima više nije zanimljiv.

Upoznao sam Radovana prije dvije godine u redakciji “Vjesnika u srijedu“. Okušavao je svoje novinarske sposobnosti. Tada smo u više navrata razgovarali o njegovoj karijeri filmskog glumca. Otkrio mi je jednu “tajnu“:
– Moj filmski debi nije bio u “Sinjem galebu“, nego u filmu “Petrica Kerempuh“. Kad sam imao osam godina i još igrao u Zagrebačkom pionirskom kazalištu, poznati režiser Krešo Golik ponudio mi je ulogu u “Petrici Kerempuhu“. Kad je sve bilo uređeno i dogovoreno, iznenada je stigla vijest da je taj filmski projekt propao. Tako sam neslavno završio prije nego štosam se i pojavio pred filmskom kamerom.

pvoa

Udario asistenta i postao – glumac

U “Milijunima na otoku“, osim Radovana Vučkovića, igrao je još jedan mališan iz Zagreba. Zove se Zlatko Lukman.
Jednog jutra mali je zlatko jurio svojim romobilom poput “pravog Fanđa“ i – zaletio se u noge jednom asistentu režije. Dok mu se dječak ispričavao zbog “sudara“ asistent ga je motrio, uzeo za ruku i odveo režiseru. Tako je počelo. Igrao je u “Milijunima na otoku“.
Iste godine u Puli režiser “Milijuna“ ranko Bauer rekao mu je da se spremi za snimanje novog filma. I stvarno, nekoliko mjeseci kasnije u stan zagrebačkog krojača Lukmana stigao je poziv da se toga i toga dana Zlatko Lukman javi… Tako je počelo snimanje filma “Ne okreći se, sine“. Film je realizirao tandem iz “Milijuna“ Arsen Diklić i Branko Bauer u produkciji “Jadran-filma“.

Zlatko je u filmu postao Zoran i igrao sina Berta Sotlara. Taj film je mnogima ostao u dobrom sjećanju po izvanrednim kreacijama oca i sina Sotlara i Lukmana, mada je otad prošlo deset godina. Film je na III festivalu u Puli dobio dva najveća priznanja – “Zlatnu arenu“ za režiju i “Zlatnu arenu“ za glavnu mušku ulogu (Bert Sotlar).
Zlatko Lukman je primio mnogo čestitki, ali kažu, i prve kritike majke:
– Sine, pa ti već imaš brkove. Vidjela sam na ekranu…
I možda se baš zbog tih brkova Zlatko više nije pojavio na ekranu. Danas su mu 23 godine i ne pomišlja na film.

– Eno ga Kekec! Ide Kekec! – vikala su prije petnaest godina djeca za svojim vršnjako, desetogodišnjim Matijom Borlom,
Nitko nije znao kako se zapravo zove. Za sve je bio i ostao – Kekec.

pvob

Potraga za Loti

“Kekeca“ je režirao Jože Gale prema scenariju J. Milčinskog u produkciji “Triglav – filma“. Mada film nije osvojio nijednu nagradu na jugoslovenskom filmskom festivalu (snimljen je prije nego što je osnovan pulski festival), ušao je u našu kinematografiju po tome što je to naš prvi film koji je osvojio međunarodnu nagradu. Prije trinaest godina na festivalu u Veneciji “Kekec“ je proglašen najboljim ostvarenjem dječje kinematografije. I sve to dobrim dijelom zbog izvrsne kreacije malog Kekeca – Matije Barla.
Osam godina kasnije igrao je u još jednom filmu. Bio je to “Dobri stari pijanino“ Franca Kosmača, također u produkciji “Triglav-filma“.
Iste godine kad je Zlatko Lukman došao u Pulu s filmom “Ne okreći se, sine“ na festivalu se pojavilo još dvoje djece. Dječak se zvao Tugo Štiglic a djevojčica Evelin Vohlfajler. Bili su u društvu s Amerikancem Džonom Kicmilerom.
Poslije projekcije filma “Dolina mira“ u pulskoj Areni je odjeknuo aplauz. Publika je pljeskala izvrsnim kreacijama trojice “kolega“ – Džonu, Tugi i Evelini.
“Dolinu mira“ je prema scenariju I. Ribiča snimio France Štiglic a producent je bio “Triglav-film“ film je u Puli dobio tri nagrade: nagradu za muziku – M. Kozina, specijalne diplome i zlatne plakete – J. Kicmiler i E. Vohfajler.
Jednom prilikom je France Štiglic pričao kako je tražio glumce za taj film. Djećaka Marka našao je lako. Potražio ga je u svom stanu – bio je to njegov sin Tugo. S djevojčicom Loti bilo je teže. To je trebalo da bude mala djevojčica koja će sa Markom i oborenim američkim avijatičarem crncem usred rtnih strahota poći u potragu za – Dolinom mira.
– Sa svojim suradnicima prokrstario sam cijelom Ljubljanom, obišao sve dječije domove i vrtiće, sve parkove, ali bez uspijeha – kaže Štiglic. . Tada smo odlučili da damo oglas u novine. Na oglas se javilo više djevojčica a među njima je bila i mala Evelin. Onako plava i mirna, odgovarala nam je. Dovela ju je majka. Evelin nije ni znala zašto je došla, što se to zbiva, zašto zuje kamere…
U Puli je dobila nagradu za izvrsno odigranu ulogu. Danas ima petnaest godina i uopće se ne sjeća ni uloge, ni snimanja, ni nagrade u Puli. Onda joj je bilo samo pet godina.

pvoc

Kako se plače “izistinski“

Četiri godine kasnije Pula je ponovo pljeskala.umjesto male Evelin, u centru pažnje bio je jedan dječak. Imao je deset godina, zvao se Boško Gašević i dobio je posebnu nagradu za dječiju ulogu u filmu “Izgubljena olovka“. Bio je to kratkometražni film što ga je režirao Fedor Škubonja a producent je bio “Zora –film“
Poslije pule postao je najpopularniji dječiji glumac u Jugoslaviji. Poznata i popularna revija “Globus“ tada mu je posvetila cijele dvije strane. Pera Zlatar ga je intervjuirao. Mališan iz Ljeskovca s Romanije, za kojega je “Prijedor najveći grad a Romanija najveća planina na svijetu“, smireno je odgovarao na piranja novinara. Evo nekoliko pitanja i odgovora iz toga intervjua.
– Kako ti je uspjelo da zaplačeš na filmu?
– Mani, bolan, tu je bilo povuci potegni. Kaže meni Feđa (F. Škubonja, op.p): ajde Boško, plači. Ja kažem neću. On me pita: a zašto nećeš plakati? A ja mu kažem: neću jer mi se ne plače. E, onda mi Feđa kaže: bi li plakao kad bi te udario? A ja mu opet kažem: e, ne bi, zainat, i kad bi me udario. Tada se javio onaj što snima pa zaviče: sada ćemo ti skinuti gaće pred svima. Ja se prepo i zaplako. Poslije mi rekoše da nije bilo izistinski.
– Kad si prvi put bio u kinu?
– U selu su nam rekli da će učiteljku igrati Mira (Mira Nikolić, op. P.) Onda su rekli da ćemo vidjeti film u kojem igra Mira. Dali su “H-8“.

pvod

Kad je Nedi Pataki bilo devet godina, slučajno ju je na ulici vidio asistent režisera Branka Belana i pozvao je na pokusno snimanje za film “Koncert“. Bila je presudna njena sličnost s glavnom glumicom.Neda je igrala “glavnu glumicu u mladim danima“.
Mnogo godina kasnije ponovo je stala pred kameru u filmu “Cesta duga godinu dana“.

Tako su više ili manje slučajno pred kamere stajali mladi glumci i glumice, da bi poslije toga postajali poznati i ubrzo – nestajali.

Nižu se imena mladih i najmlađih: Zvonka Pavliše, Jelene Verner i mnogih drugih.

Pred nama je novi festival, novi filmovi, nova imena. Vidjet ćemo u Puli dječake i djevojčice iz filmova “Orlovi rano lete’ i “Sedmi kontinet“. Kako su odigrali svoje uloge, teško je već sada govoriti, kad filmovi nisu završeni ni viđeni.

Ipak, nešto se zna: režiseri u čijim filmovima igraju djeca najpohvalnije se o njima izražavaju. A djeca su, kažu iskusni ljudi, najbolji glumci na svijetu. Zato počekajmo, vidimo i plješćimo.

oTo

nedeljni list za mlade

savez inženjera i tehničara jugoslavije

broj, 45

07. novembar 1967.

 

PRONALAZAK NASTAVNIKA IZ VALJEVA BRANIMIRA ĐURIĆA

 

NOVA TEHNIČKA SVESKA

Prošle školske godine, posle odobrenja stručnih i školskih foruma, na tržištu se pojavilo novi tip sveske, čiji je autor Branislav Đurić,

oto01

nastavnik Centra za tehničko obrazovanje u Valjevu. Pod imenom ‘’Univerzalna tehnička sveska’’ prvenstveno je namenjena za srednje škole i škole učenika u privredi i to za predmete: tehničko crtanje, dnevnik radioničke nastave i ferijalne prakse, i kao opšta sveska za predmete ‘’Mašinske konstrukcije’’, ‘’Elementi mašina’’, ‘’Mehanika’’, i ‘’Tehnologija’’.

Nastavnik Đurić je uradio i više tipova ovih svezaka za druge škole i predmete,  prilagođavajući princip rada specifičnostima pojedinih škola i predmeta.

–         U čemu je novina ove sveske i koliko to doprinosi unapređivanju nastave? – razgovarali smo sa autorom Đurićem.

–         Sveska, pre svega znatno olakšava rad nastavnicima i učenicima jer je postupak korišćenja sveske na principu podmetača, pomoću kojeg se ispisuje određeni sadržaj. Šrafiran podmetač omogućava pravilno ispisivanje kosog tehničkog pisma, jer su na njemu tačno naznačene podele za odgovarajuću nazivnu visinu slova (JUS MAO OZO). Pored ovoga podmetač uvek upućuje učenika na estetski izgled teksta ili crteža (orijentiše ga da uoči početak novog rada, novog pasusa, širinu teksta, simetričnost postavljanja crteža na formatu i slično). Kod nekih stručnih predmeta, gde se za rad koriste dva trougla, ova sveska svojom konstrukcijom omogućava potpuno nov rad u smislu korišćenja trougla, jer je izbegnuto ograničeno kretanje trouglovima. Podmetač takođe štiti i naredni list sveske.

 

Pri radu sa novom sveskom za pismene zadatke, pismene vežbe I domaće zadatke, tehničko korišćenje ostaje neizmenjeno. Na primer, kad učenik uradi pismeni zadatak dužan je da list ili više listova, na kojima je radio, preda radi ocenjivanja, pri čemu se na njima potpisuje i stavlja datum rada. Nastavnik posle ocenjivanja zadržava ili vraća zadatke.

Sudeći po dosadašnjim iskustvima velikog broja škola, naročito stručnih, nova sveska nastavnika u izdanju ‘’Nolita’’, Đurića već je stekla pravo građanstva.

arena
broj 360
17.11.1967.

Slobodan Šterić

odlikaš na televiziji

tko je djevojčica koja je uspješno
nastupila u “Mija šou“

nela10Mija Aleksić zabavlja i stare i mlade Jugoslavene. Dovoljno je da se pojavi na pozornici, velikom ili malom ekranu, pa da gledaoci prasnu u smijeh.

Od proljeća ove godine Mija Aleksić pleše, pjeva, recitira i glumi na malom ekranu u “svom“ šou. Ocjene te zabavne serije su različite, ali nitko ne može poreći da pojedine emisije zaslužuju laskave epitete. Pogotovo one na proljetnom i na jesenskom startu.

Mija uvijek nastoji ugodno iznenaditi svoje obožavaoce. U posljednoj emisiji, na primjer, pozvao je kao gosta šoua jednu svoju malu, dosad anonimnu prijateljicu. Riječ je o 11-godišnjoj NELI PETANI kojoj posvećujemo ovu reportažu. Ne bez razloga, jer je Nela oduševila sve one koji su gledali njen nastup. Otpjevala je nekad popularni šlager “Manjana“ s tolikom lakoćom i ljupkošču da je čak i sam Mija uskliknuo: “ Ta malecka je pravi ekstrat šarma i talenta…“
 Zvijezda je rođena! – komentirao je Nelin nastup na televiziji Dušan Kandić, pisac scenarija zabavno-muzičke serije pod naslovom “Mija šou“. – Nela je bila izvrsna i sad joj nastojimo i u narednim emisijama osigurati nastup. Osvježila je šou“.

“Arenin“ reporter posjetio je Nelu Petani. Razgovoru koji se vodio u Vrtlarskoj ulici 43 u Zemunu, gdje Nela stanuje, prisustvovao je i otac male “TV-zvijezde“ Veljko Petani, penzionirani oficir JNA. Očekivali su posjet novinara. Ovih dana salijeću ih porodični prijatelji i uvjeravaju da ih predstavnici “sedme sile“ neće mimoići, jer je Nela bila – medena.

Kad smo je posjetili upravo se pripremala za školu. Širok osmijeh i sjaj u očima crnim poput ugljena odavali su da se Nela veseli svom prvom razgovoru s novinarima. Djevojčica je neusiljeno odgovarala na naša pitanja.

nela0009– Kakav si đak, Nelice? – upitali smo je.

– Nižem petice…

Veljko Petani se osmijehnuo:

– Ne mogu se potužiti, dobro uči. Doduše, sad je nekoliko dana bila bolesna, ali…

– Ne brini, tata – umješala se Nela- – Nadoknadit ću propušteno.

– U koji razred ideš? – nastavili smo zapitkivati malu Mijinu prijateljicu.
– U peti razred osmogodišnje škole “Goce Delčev“.
– Igraš li se s vršnjacima?
– Kako ne! Volim igru “između četiri vatre“, volim se voziti na koturljkama, volim s prijateljicama slušati ploče “Roling Stounsa“…. Napišite da ipak najviše volim koturaljke.

– Zaboravila si školu – upozorva Nelu otac. – Knjiga mora biti na prvom mestu.

Nela je slegla ramenima kao da je htjela reći: morm potvrdno klimnuti glavom, svi su roditelji isti.

U stvari, Nela nema mnogo slobodnog vremena. Školom je veoma zaokupljena, jer nije samo odličan đak već je i predsjednik razredne zajednice. Osim toga, stalan je član školskog pjevačkog zbora i dramske sekcije RT Beograd.
U toj je sekciji i otkrivena i preporučena autorima zabavnog programa beogradske televizije. No, uspjeh njenog debija iznenadio je čak i one koji su je preporučili Miji Aleksiću.
– Mama je obećala da će mi kupiti gitaru. Nadam se da ću jednom nastupiti na televiziji i kao pjevač i kao svirač – rekla nam je Nela kad smo je upitali hoćemo li je još koji put vidjeti na malom ekranu. – Znate, nisam imala tremu ni ovom prilikom, mada je to bio moj prvi susret s televizijskim kamerama. Mnogo mi je pomogao čika Mija. Postali smo veliki prijatelji. Ja ga mnogo volim. Ne zbog toga što smo zajedno nastupili u njegovom šou. Već od ranije je on moj ljubimac. Često sam ga gledala. Mislim da je on naš najbolji glumac, pa se vesewlim što ću do kraja ove godine vjerojatno još dva puta nastupiti s njim.

np0367

U sobu su u tom trenutku ušle dvije starije Neline sestre Mirjana (19) i Marina (17). Zanimale su se za ručak.

– Dok mama ne dođe s posla, ni ja ne znam što će biti za ručak – rekao im je tata, a kad su djevojke izašle iz sobe, povjerio nam je: – Njih dvije nemaju ni približno toliko sklonosti prema umjetnosti kao Nela.

Maloj TV-glumici nije preostalo mnogo vremena do polaska u školu. Prije rastanka postavili smo joj još jedno pitanje:

– Želiš li možda da na televiziji nastupiš s nekim drugim glumcem umjesto s Mijom?

Prvi put u toku razgovora Nela se zbunilka i, umjesto da brzo odgovori, samo je promucala:

– Pa… ovaj… ja najviše volim čika – Miju!

np0167np0267

Slobodan Šterić
Arena
Broj 360
17.11.1967.

ARENA,

BROJ 370,

26.JANUAR 1968.

Ratko Marić

PJESME SAMO ZA IZVOZ

Tomo Zdravković komponira za strane pjevače

“CIGANKA“ JE NOVI HIT FRANCUSKOG PJEVAČA grčkog porijekla ENRIKA MASIASA. Nova zvijezda talijanske kancone AL BANO postiže velik uspjeh kompozicijom “Ludi Toni“. Te vedre, lake kompozicije, protkane našim narodnim melosom, polako osvajaju zemlju po zemlju. Ali kad prijeđu našu granicu, neće biti dočekane kao novost – one su poznate gotovo svakom našem sugrađaninu koji posjećuje kavane.

Njihov autor nije nitko drugi već naš poznati kavanski pjevač TOMO ZDRAVKOVIĆ. On ih je jedini pokušao kod nas lansirati, ali preko kavanskog podija nije uspio. Stoga ih je nakon nekog vremena proglasio starim i “penzionirao“.

Pjesma i reklama
– Kompoziciji je potrebna reklama – kaže Zdravković. – Ploče, radio i televizija mogu od neke kompozicije napraviti hit a od pjevača zvijezdu. Ja te podrške nisam imao.

Kako je došlo do suradnje Tome Zdravkovića i popularnih pjevača izvan naših granica?

– Nije to nikakava suradnja – objašnjava nam Zdravković. – To je moj posljedni trzaj. Već deset godina pokušavam dokazati svoje kompozitorske i pjevačke kvalitete, ali bez uspijeha. Kad sam vidio da je kod nas teško uspjeti, odlučio sam da svoje kompozicije šaljem u inozemstvo i da tamo pokušam probiti led. Ako uspijem, mislio sam, uspjet ću i kod nas, ako ne – ništa nisam izgubio. Odlučio sam se za Enrika, jer je popularan. Ono što on pjeva mora biti hit. Al Bano je mlad, ima kvaliteta. A iz iskustva znam da su mladim pjevačima potrebne nove, originalne kompozicije koje publika lako prihvaća i pamti.

areo1

Tomo Zdravković ima dvadeset devet godina, od toga deset godina pjevačkog staža, a komponiranjem se bavi posljednih osam godina. Napisao je pedesetak zabavnih kompozicija i desetak narodnih. Sve su one dobro poznate kavanskim gostima i muzičarima. Katkad se Zdravković pojavi na malom ekranu pjevajući narodne pjesme.

– Kompozicije koje komponiram može pjevati svaki pjevač. Adamo, Žan Klod Paskal ili Frenk Sinatra s jednakim bi ih lakoćom pjevali kao Ivo Robić, Vice Vukov ili Dušan Jakšić. Ritmika je orijentalna a harmonija prema našem narodareo2nom melosu. Sve je to ukomponirano u izvanrednu zabavnu kompoziciju.

Zdravković je dva puta pokušao na festivalu “Beogradsko proleće“, ali je oba puta bio odbijen.

– Stručnjaci za zabavnu muziku kažu: “To je narodna pjesma“. A stručnjaci za narodne pjesme tvrde: “To je zabavna muzika“. Meni se čini da je to čista naša zabavna pjesma koja može postići veliki uspjeh i u inozemstvu.

– Jeste li kojem našem pjevaču ponudili da pjeva vaše kompozicije?

imijeva čestitka
– Ranije jesam. Nitko ih nije htio. Svi su govorili: “Tko je on? Kavanski pjevač!“ i onda bi se nasmijali. Tu, u restoranu “Stadion“, slušali su me Džimi Stanić i Nada Knežević. Džimi mi je čestitao: “Mladiću, pa ti si bolji od svih beogradskih pjevača.“ Nada se zanimala za “Ciganku“- Hoće da je uvrsti u svoj repertoar. To je dosad jedino priznanje koje sam dobio u Jugoslaviji.

Tomo je snimio nekoliko ploča s narodnim pjesmama, a koje nisu postigle neki veći uspjeh. Kaže da je za to kriva slaba reklama. A kako sada stvari stoje?

– Zvale su me dvije tvornice ploča da potpišem ekskluzivni ugovor. Svi traže “Ciganku“ i “Ludog Tonija“, a ja im kažem da imam i boljih kompozicija. Oni neće ni da čuju. Te dvije ili ništa. Kažu: ostale kasnije.

Tomina je velika želja da snimi petnaestominutnu TV-emisiju svojih kompozicija. A ako ga publika ne primi, spreman je da se odrekne pjevanja.

Ratko Marić
Snimke Nikola Dević,
Arena,
Broj, 370
26. januara 1968.

Ilustrovana politika

Broj 518,

08.10.1968.

Mirko Bojić:

SPASONOSNI PRAŠAK INŽENJERA MILJKOVIĆA

Sa zadovoljstvom ćemo primiti svakog pronalazača koji nam ponudi nešto novo, svakog ko ima zanimljive ideje koje se mogu primeniti u tehnologiji i građenirastvu. Takvim ljudima su naša vrata uvek otvorena!

To je rekao inženjer Dragoljub Miljković, mlađi čovek nasmejanog lica – direktor nevelikog preduzeća “Tehnički centar“ iz Beograda. U preduzeću je zaposleno oko stotinak ljudi, poslovi dobro idu, i u fondovima se nalazi oko 150 miliona.

Mogli bismo da godinu dana ništa ne radimo a da ipak primamo plate – rekao je zamenik direktora Miodrag Grubić.

– Za sve to što smo postigli, treba da zahvalimo novim idejama koje smo hrabro prihvatili – kaže inženjer Miljković. – Zato i pozivamo pronalazače na saradnju.
A samo dve i po godine ranije, “Tehnički centar“ tek osnovan, bio je na rubu propasti.

ipoa
KAKO OPSTATI

Gotovo niko, čak ni oni koji su osnovali preduzeće, nisu verovali da će opstati. A i bilo je osnovano iz formalnih razloga. Preduzeće je bilo bez sredstava, gotovo bez dinara, bez prostorija, bez materijala potrebnog za posao. Stotinak zaposlenih radnika po dva – tri meseca nije primalo platu.

Prostorije – jedan podrum. Bez prozora, a vazduh se ubacuje ventilatorom. Kad bi saznao da dolazi neki poslovni gost, direktor bi se tužno osmehivao:
– Primićemo ga u svečanoj sali…

Svi su znali za tu šalu. “Svečana sala“ bio je restoran “Resava“, takođe u podrumu, samo nekoliko metara od “Tehničkog centra“. U restoranu su držani svi važniji sastanci – drugog mesta nije bilo.

Radno vreme provodimo u kafani – neki su se našalili – bojim se da ćemo se propiti.

Ne uzbuđuj se – umirivali su ga. – Kako primamo plate, nećemo imati ni za kafu!

Samo nas neka nova ideja može spasiti! – tvrdio je inženjer Miljković.

I to novo se pojavilo: originalna ideja kako da čiste cevi hemijskim putem. Na ideju je došao inženjer Miljković, ali svi ostali počeli su da je razrađuju. Posle izvesnog vremena mogli su da pristupe poslu. Železara u Skoplju pozvala ih je da očiste ko zna koliko kilometara cevi. Veliki i odgovoran posao, pogotovo što bi tada prvi put ljudi iz “Tehničkog centra“ primili nešto što se dotle radili samo u laboratoriji.

–Uspećemo! – tvrdio je Miljković. I prihvatili su posao.

Grupa inženjera, tehničara i radnika otišla je u Skoplje. Od jutra do mraka, svi u radnim odelima, prljavi i uzbuđeni bili su na poslu. Nije se znalo ko je nekvalifikovani radnik a ko inženjer. Počeli su da rade, ali uopšte nije išlo glatko. Nov metod morali su da usavršavaju tu, na licu mesta. Rezultati su bili sve bolji i bolji.

ipob

Hemijske materije koje su upotrebljavali bile su poslovna tajna i inženjer Miljković je prostor gde su se nalazile neki bazeni za ispiranje i baloni sa hemikalijama ogradio bodljikavom žicom. Ako neko ukrade tajnu – propašće preduzeć! Ali bilo je “nevernih Toma“ koji su tvrdili da je sva Miljkovićeva tajna – obična voda. Momci iz “Tehničkog centra“ odlučili su da se sa takvima našale.

Jednog dana bazen je bio pun obične prljave vode, crvenkaste od rđe isprane iz cevi. Pošto su i “neverne Tome“ bile prisutne, jedan tehničar, u dogovoru sa Miljkovićem, stavio je ruku u tu vodu….

—Šta si to učinio, čoveče! — uplašenim glasom uzviknuo je inženjer Miljković.

—Trči u laboratoriju da neutrališeš dejstvo hemikalija. Požuri dok ne bude kasno!

Tobože prestravljeni tehničar brzo se izgubio, a Miljković se obratio onima koji nisu verovali u njegove formule:

— Tvrdite da je ovo obična voda…. E, lepo — ako je tako, a vi stavite ruke u bazen! Ali zahtevam da prethodno potpišete da sami snosite odgovornost za posledice!

—Nismo valjda ludi! — zavrtela su glavom sumnjala – Još nam se živi!

Više niko nije sumnjao u hemikalije “Tehničkog centra“, a formula je i do danas ostala velika tajna: znaju je samo dva čoveka u preduzeću.

IZVEŠTAJI IZ OPATIJE

Malo preduzeće, dotle na ivici propasti, počelo je da se osamostaljuje i jača i bilo je sve više poslova.
Opet su usvojili nešto što je bilo novitet u građevinarstvu: materiju koju su nazivali “izomalt“ a koja je služila za izolaciju tunela, bazena, podruma i uopšte raznih prostorija pod zemljom – od vode. Nešto slično radili su i drugi, ali sttručnjaci iz “Tehničkog servisa“ potrudili su se da postupak usavrše. Malo preduzeće je napredovalo, ali – svima je bilo čudno kako jedna grupa radnika koja je obavljala neke farbarske poslove u Crnoj Gori, ima suviše velike zatade.
Šta možemo kad ljudi rade prekovremeno — govorili su neki. – Evo, njihov rukovodilac, redovno šalje izveštaje….
Ipak su odlučili da provere i jedan tehničar je poslat u Crnu Goru. Ono što je tamo otkrio prevazilazilo je sve što se moglo zamisliti: radnici, koji su tobože radili 12 i 13 časova dnevno, nisu uopšte ništa radili, ili tek jedva po nešto, a njihov rukovodilac, koji je slao lažne izveštaje, uopšte nije bio u Crnoj Gori već je nekoliko meseci letovao u Opatiji! Za lažne izveštaje koje je slao u direkciju njegovi nepošteni radnici bogato su ga nagrađivali.

Naravno, krivci su bili pokažnjavani, ali šteta je bila velika. I tek što se stabilizovalo preduzeće je zapalo u teškoće.
Ali u “Tehničkom centru“ zaposleni su uglavnom mladi ljudi koji nisu klonuli duhom.

—Jedno iskustvo više – govorili su – Drugi put nam se tako nešto neće dogoditi. Ali moramo biti složni.
Malo ko je radio samo “svoj“ posao, ono za šta je bio stručan, već i drugo što je bilo potrebno. Tehnički direktor Milivoje Marinkov obavljao je dužnost šofera – jer nije bilo novca za profesionalnog vozača, a inženjeri su zajedno sa radnicima radili i najteže poslove.

Direktor inženjer Dragoljub Miljković sve slobodno vreme provodio je u laboratoriji. Jednog dana je ispričao svojim saradnicima:

—-Uspelo je! Ovo će nam doneti dobru zaradu!

U šaci koju je pružao nalazio se nekakav prašak. Detroskin, kako su ga nazvali, služi za skidanje naslaga sa zidova velikih kotlova u industriji. Dotle, — da bi se kotlovi očistili, bilo je potrebno da se vatra ugasi, i da se naslage sastružu. Uz pomoć detroskina sve postaje neuporedivo lakše i jevtinije: prašak se ubacuje u plamen, dakle, vatra se ne gasi, proizvodnja ne mora da se prekida. Sagorevajući u plamenu detroskin oslobađa kotao naslaga. Ubrzo su se neka ogromna preduzeća, kao recimo “Pliva“ Zagreb, zainteresovala za hemikaliju koju je proizvodio samo “Tehnički centar“

– A sad moramo opet da smislimo nešto novo! – uporno je tvrdio direktor Miljković, za kogu u preduzeću kažu da je neumoran.

ipoc

SUVIŠE OPREZNI GRAĐEVINCI

Miroslav Drča, građevinski tehničar koji radi u Institutu za ispitivanje materijala, dosetio se kako bi se u novim zgradama mogla postavljati nova vrsta plastičnog poda. Pošto je poznavao stručnjake iz “Tehničkog centra“, on im se i obratio.

– Kao poručeno za nas! – obradovali su se u “Tehničkom centru“.

Tu novotariju nazvali su “monolit“. To je jedna vrsta plastičnog poda koja se iz naročitih pištolja pod pritiskom lije na svaku površinu, a boja se može izabrati po želji. Inženjeri tvrde da je “monolit“ veoma pogodan za stanove, bolnice, hale u fabrikama, čak i za palube brodova. Ideja Miroslava Drče razrađena je u laboratoriji “Tehničkog centra“ i sada se uveliko primenjuje.

Pronalazak smo usavršili – kaže inženjer Miljković. – Sada već imamo plastične mase za prekrivanje fasada i za “malanje“ zidova po stanovima. Verujemo da će to biti revolucija u građevinarstvu, pogotovo zato što su te plastične mase veoma otporne i dugotrajne.

Nekada malo preduzeće iz jednog beogradskog podruma, siroto i gotovo bez ičega, pretvorilo se u skupljača novih izuma i ideja na kojima i te kako zarađuje. Iako sad imaju lepe i svetle prostorije i velike prihode – nijedan inženjer se ne ustručava da, ako je potrebno, opet navuče gumene čizme i gazi blato na gradilištu, ili da na leđima nosi teške balone sa hemikalijama.

Ali u tome postoji i jedna povelika nezgoda – žali se inženjer Miljković. – Građevinska preduzeća veoma teško i sporo usvajaju novitete koje im nudimo, mada je sve to novo uvek bolje od starog. Građevinci uvek žele da prvo već negde vide kako je to i to primenjeno, ustručavaju se da budu prvi.

“Tehnički centar“ poziva pronalazače… A šta ako oni navale?

– Toga se ne plašimo! – odgovaraju. – Prihvatićemo sve što je dobro, korisno i što se isplati.
Mirko Bojić,

PLAVI VJESNIK,

Broj 727

02.09.1969.

Snima se TV-serija iz vremena revolucije

 

Priča o prekinutoj mladosti

 Ovog ljeta na zagrebačkim ulicama i trgovima ponovo živi Zagreb iz 1941. godine. Pred televizijskim kamerama odjekuje prasak diverzantskih bombi i revolverskih hitaca. Ekipa “Mozaik-filma“ snima prvu televizijsku seriju iz vremena revolucije…

Zagreb, ljeto i jesen 1941. U okupiranom gradu živi jedino slobodna i nepokorena mladost. U toku ljeta i jeseni te krvave godine zagrebački ilegalci izvršili su niz diverzantskih akcija. Zapaljen je stadion, izvšen je napad na okupatorske vojnike pred studenskim domom. Nakon tih akcija slijede napadi na neprijateljske pilote, likvidira se zlogasni ustaški doušnik Ivan Majerhold, pljušte hici po ustašama u Vrbanićevoj ulici, u Glavnoj pošti odjekuju eksplozije. To su samo neke važnije diverzantske akcije što su ih u prvoj godini ustanka izvršile pretežno grupe zagrebačkih skojevaca.

Televizijska serija “Sumorna jesen“, koja se upravo snima, neće biti ekranizirana kronologija događaja iz tih burnih dana ilegalnog Zagreba. Iako je radnja svake epizode inspirirana akcijama zagrebačkih ilegalaca, svi televizijski likovi su izmišljeni, a serija je napravljena, moglo bi se reći na romansijerski način.

Zujanje televizijskih kamera potrajat će još najmanje dva mjeseca. Za to vrijem ekipa režisera Zvonimira Bahsića snimit će devet epizoda serije u trajanju od preko 450 minuta, što sačinjava gotovo pet cjelovečernjih filmova. Nakon završenog snimanja filmskog materijala dolazi na red montaža, sinhronizacija i ostale radnje vezane uz takav opsežni televizijski posao kakav je “Sumorna jesen“. U proljeće iduće godine prva jugoslavenska telvizijska serija iz dana revolucije na temu života i smrti u okupiranom Zagrebu bit će spremna za emitiranje. Krajem naredne godine može seočekivati da ćemo biti u mogućnosti da na našim malim ekranima pratimo životne epopeje mladih iz vremena revolucije, to znači onih ljudi kojima je mladost bila prekinuta ratnim vihorom.

pv03

PRIČA O NEPOKORENOJ MLADOSTI

–          U “Sumornoj jeseni“ – kaže režiser Zvonimir Bajsić – možda ima istovetnosti s događajima iz vremena ilegalnog Zagreba, međutim, scenaristički i režijski životni putovi likova tretirani su kao bunt mladih koji je uvijek prijemljiv. Centar interesa postavio sam na životne sudbine mladića i dejvojaka koji su u dramatičnim danima 1941. zamijenili svoje knjige radna mjesta i dječačke igre diverzantnskim revolverima, bombama i strahovanjem ilegalaca. Tu nisu prisutni samo skojevci već postoji i čitava lepeza likova koje je životni vihor na neki način doveo u takvu situaciju da su postali ilegalci, jer nisu htjeli biti pokoreni. Mislim, to će biti priča o buntovnoj i nepokorenoj mladosti…

Bit će to priča o mladima Zagreba iz 1941. Ambijent radnje čitave serije su zagrebački trgovi, ulice i stanovi u kojima su se kretali i živjeli nekadašnji zagrebački ilegalci.

Sigurno je da će televizijska serija o ilegalnom Zagrebu obilovati filmskom akcijom i da će biti dramturški dinamična, ali kako to neće biti opis događaja iz 1941., svaka filmska epizoda će reflektirati psihologiju mladih ljudi iz tog burnog vremena, kojima je ratni vihor zauvijek prekinuo mladost. Mnogi od likova nikada neće biti u mogućnosti da dožive život u njegovu najpunijem intezitetu, jer će ih pogoditi metak ili će izdahnuti u ustaškim i gestapovskim mučilištima.

Svaka epizoda trebalo bi da postavi određeni problem vezan uz život mladih i događaje iz 1941. godine. Zbog svega toga ilegalci iz “Sumorne jeseni“ ne bi trebalo da budu kliširani heroji koje metak neće ili koji su neuhvatljivi u svojim vratolomijama, već mladići i djevojke koji svojim životnim sudbinama treba da podsjete gledaoce na sva stradanja, dileme i strahovanja jednog krvavog vremena. Ukoliko to autorima uspije, svaki će hledalac pred televizorom moćidoživjeti junake serije sa svim njihovim problemima i dilemama, a to znači da će oni stariji biti u mogućnosti da se još jednom pdsjete na sve ljudsk edileme koje su proživjljavali u vremenu revolucije.

Črnko u naslovnoj ulozi

Prema scenarističkoj zamisli Ivana Šibla, serija je sastavljena od devet epizoda. Sve epizode, iako svaka čini zasebnu filmsku cjelinu, dramaturški se povezuju, tako da je čitava serija kompletna priča.

sj0168

Što donosi pojedina epizoda?

¨   “Tomica“  je naslov prve epizode u kojoj će gledaoci susresti mladića koji je na izgled krhka ličnost, ali u najodsutnijim trenucima ostaje dosljedan svojim idealima.

¨      “Noćna mora“  tretira problem čovjeka koji je postao izdajica, a to ga muči kao noćna mora.

¨      ‘‘Sama“ je priča o djevojci iz udarne trojke koja je nakon akcije jedina preživjela pokolj, ali je i shvatila da izdaje nema i da se mora poći naprijed.

¨      “Izletnici’‘ će prikazati udarnu grupu koja ima zadatak da izvrši diverziju na željezničkoj pruzi.

¨       “Dobra vila“ je priča o prostitutki koja  u odlučujućim trenucima, kad je već zavrbovana da postane potkazivač, otkazuje poslušnost svojim nalogodavcima.

¨      “Svileni“ je psihološka drama intelektualca komunista koji na mukama postaje izdajnik.

¨      “Labudova kućica“ govori o mladiću koji nikada nije uspio doživjeti život u kojemu bi bilo ljubavi i topline.

¨      “Stara gospođica“ je drama postarije žene koja usprkos opasnosti da pogine skriva jednog ilegalca od ustaške potjere, jer ga iz ljudskih motiva, kao svog nekadašnjeg đaka, ne može odbiti.

¨      “Deveti metak“ je završna priča glavnog junaka serije. Njemu je preostao deveti metak koji je namijenio sebi ako se nađe u bezizlanom položaju.

Uz Zvonimira Črnka, koji tumači lik glavnog junaka serije, nastupaju: Izet Hajdarhodžić, kao ustaški satnik, Edo Peročević kao agent, zatim po svoj prilici Uglješa Kojadinović koji bi tumačio lik glavnoga ideologa ilegalaca. Osim toga, očekuje se da će Božena Kraljeva preuzeti glavnu ulogu u “Staroj gospođici“ te da će nastupiti i Helena Buljan i Božidarka Frjat, a nosilac glavne ženske uloge je Magda Fodor, inače studentica arhitekture. Uloge ilegalaca uglavnom su podijeljene zagrebačkim učenicima i studentima, kojima je to ujedno i prvi nastup pred kamerama.

 pv02

N. Š.

Snimio B. Gavrin

 Plavi Vjesnik,

Broj 727

02.09.1968.

Tempo

Nedeljni ilustrovani jugoslovenski sportski list

10. juni 1970.godine

 

Milan Čabrić:

 

 

’’ Sveti Ilija Gromovnik Bog za karate’’

Diskvalifikovani šampion dr. Vojislav Bilbija u manastiru Krka uči karate učenike bogoslovije

 popi

Bio sam jedini putnik koji je tog ranog popodneva izašao iz brzog voza Beograd – Zadar na pust peron stanice u Kristanju. Gotovo da sam se zato osećao krivim jer eto, zbog mene, iako samo za trenutak zastala je ova zahuktala kompozicija puna nestrpljivih ljudi željnih da što pre stignu do mora.

’’Hodajući prašnjavim, pola kilometra dugim putem prema varošici, pod vrelim dalmatinskim suncem, razmišljao sam, sa prilično strepnje, o tome da li ću uopšte obaviti posao zbog koga sam došao?  Da li će u Manastiru Krka, dozvoliti da prikupim materijal za reportažu o đacima pravoslavne bogoslovije, budućim kaluđerima, popovima, igumanima, možda vladikama, koji u slobodno vreme uvežbavaju smrtonosne udarce: hiraken, heisoku….? Da li će dopustiti da oko kamere zaviri iza debelih manastirskih zidova.?

– Da li ste vi novinar ‚’Tempa’’… – primili smo vaš telegram, baš sad na pošti, pa dođosmo da vas povezemo – reče mladić koji je sedeo na zaprežnim kolima.

Sa pet džakova hleba i dve prazne kante za mleko, koje su negde uz put natovarili, prevalili smo četiri kilometra po putu koji je bilo teško razlikovati od okolnog kamenitog i niskim, oštrim rastinjem obraslog terena.

00-00-00-000-012

 

’’Međutim, sve neugodnosti dugog puta, sva strahovanja, su nestala  već u prvom kontaktu sa ljubaznim domaćinima: rektorom Nikolajem, protom Bogdanovićem, kaluđerom Jovanom i dr. Vojislavom Bilbijom, nekadašnjim karate šampionom Jugoslavije, koji od januara ove godine stanuje u manastiru i radi na izradi  jednog velikog srebrnog ikonostasa.

Grupa mladića u belim i crnim kimonima zagrevala se na stenovitom platou ispod Manastira, okomito uzdignutom iznad reke. Dr. V. Bilbija objašnjava: -‚’Ne vidim ništa čudno u tome da sveštenici vežbaju karate. Uostalom, karate je nastao u budističkim manastirima. To je plemenit sport. Tako sam i rekao šibeničkom vladiki episkopu Stefanu. On se složio sa mnom i dozvolio mi da ovde treniram momke’’. Zagrevanje je završeno. Prvi par izlazi iz grupe i zauzima stav za borbu. Umesto karakterističnog klanjanja, borci su se prekrstili. I tada, na samoj ivici stene, otpočinje borba. Pljušte udarci. Po koji pogodi u lice, stomak, grudi. Jednom od boraca prsla je usna i krv kaplje po kimonu. Međutim niko ne obraća pažnju na to. Čak ni on sam. Izmenjuju se parovi. Ponovo udarci, blokade, poluge…borci padaju, dižu se. Jedan od njih je, celom dužinom, pao u grm oštrog trnja.

To su čvrsti momci – kaže Bilbija – takvi se nikada ne bi mogli naći u gradu. Sem toga, oni su ‘’prazni’’. Sve upijaju što im se kaže. Za četiri meseca, koliko treniraju, savladali su mnogo više tehniku karatea nego gradska deca za godinu dana. Uostalom, recite, da li su borbe koje ste gledali ovde slabije od onih na našim državnim šampionatima?  -Zašto neki imaju crna kimona?  – Sami su tako hteli. Ja se nisam mešao. Kažu, ‘’crno je simbol naše vere, boja naše mantije’’.

Kada je i poslednji par završio borbu otišli su u manastirsko dvorište gde su ih čekali džaćići sa peskom da treniraju udarce nogom, pesnicom..

Nešto kasnije napuštamo ‚’borilište’’ da bi u kabinetu rektora bogoslovije Nikolaja, uz crno vino (za koje sedi prota Bogdanović kaže da ga ‚’boljeg nigde nema’’) malo popričali sa manastirskim starešinama. –Ne znam šta ima u tome neobično – kaže rektor — što se u našoj bogosloviji neguje sport? Još i pre ovog rata bilo je sveštenika koji su igrali fudbal ili se bavili nekim drugim sportom. Hrišćanska etika vodi podjednako računa kako o duši tako i o telu’’.

00-00-00-000-008+

Od 142 učenika bogoslovije – 105 se prijavilo na kurs karatea. Kako objašnjavaju ovaj fenomen u jednoj duhovnoj školi?—’’Karate doživljava ‚’bum’’ u celom svetu – objašnjava dr. Bilbija. Ovi momci nisu ništa manje obavešteni i zainteresovani od ostalih ljudi’’. – ’’U suštini to je plemenit, defanzivan sport – objašnjava rektor Nikolaj – koji može samo pomoći pri formiranju ličnosti. Ono što je plemenito u sportu nije u koliziji sa učenjem Crkve. Vera traži duhovnu snagu a ta snaga se može steći u karateu. Karate vaspitavu duh, volju… onaj ko tako priđe ovom sportu moći će kod sebe da angažuje plemenite osećaje.’’ —’’Danas se u bogoslovijama uči predvojnička obuka – kaže rektor Nikolaj, a ona je daleko ‚’ofanzivnija’’ od karatea. Međutim, ako  je poznavanje vojne veštine potrebno radi sopstven odbrane i odbrane svoje zemlje, onda ja ne vidim razliku između PO i karatea. Bar ne što se tiče njihove moralnosti gledano s verske tačke. ‘’

Mrak se bio već spustio kad smo prešli u manastirsku trpezariju na večeru. Tu je razgovor bio mnogo spontaniji, neusiljeniji. Kaluđer Jovan isposnički mršav, sa dugom bradom objašnjavao je, u šali, kako će steći ogromnu popularnost kod svojih đaka kad od dr. Bilbije nauči da jednim udarcem gole šake rascepi debelu kamenu ploču na dva dela.

Na rastanku dr.V. Bilbija je ispričao kako je hteo već ove godine da prijavi manastirsku ekipu za državno prvenstvo u karateu, ali je zakasnio sa prijavom. –Iduće godine sigurno neću zakasniti. A na pitanje – kako će se zvati ‘’manastirski klub’’? dobijam odgovor: – To još tačno ne znam, ali moji učenici  predlažu ‘’Karate Klub Svetog Ilije – Gromovnika’’..

NISL TEMPO,

 

Broj:222

 

10. juni 1970.godine

 

Milan Čabrić:

Tempo

Nedeljni ilustrovani jugoslovenski sportski list

Broj, 241

04.10.1970.

Mladi režiser

Bata Milatović snima film o Draganu Džajiću:

 

od uba do rija 

ip7002DRAGAN DŽAJIĆ postaje glumac! Ovu vest nam je poverio  mladi beogradski  režiser Bata Milatović, koji o ”Džaji” već nekoliko nedelja snima film. Ova novost vezana za ličnost našeg najboljeg i najpopularnijeg fudbalera, o kome se u javnosti gotovo sve zna, zainteresovala nas je pa smo mladog  i ambicioznog režisera Batu Milatovića zamolili da nam nešto više kaže o njegovom i Džajićevom filmu, o tome kako je protekao Draganov debi kao filmskog glumca…

–         Snimanje filma o Džaji – oduševljeno prihvata razgovor Bata Milatović – počeo sam pre nekoliko nedelja. Tačnije, u vreme kada se Džajić sa kondicionim trenerom Srećkom Radišićem nalazio na specijalnim pripremama na Zlataru. Pošto želim da snimam mnoge detalje iz života našeg najboljeg fudbalera, iskoristio sam njegov boravak na Zlatru i tako je ”pala” prva ”klapa” filma od koga mnogo očekujem.

–         Kako ste sarađivali sa Draganom Džajićem – glumcem?

–         Vrlo teško. Ali ne zbog toga što Dragan nije znao da se ponaša pred kamerom. Naprotiv! Mnoge scene je odglumio kao pravi profesionalni glumac. Međutim, jedan drugi problem je bio prisutan za celo vreme snimanja. U vreme dok je Džajić trenirao sa Radišićem niko nije mogao da priđe mestu de su se pripreme obavljale. A šta mislite zbog čega? Da niko ne bi mogao da otkrije tajnu Džajićevog specijalnog treninga! Tako smo mnoge scene morali da snimamo skrivenom kamerom. Događalo se da ja i snimatelj provedemo po pola dana sakriveni u šumi u – očekivanju da se na stazi pojavi Džajić…

–         Ispričajte nam još neki interesantan događaj sa snimanja ako je takvih bilo…?

–         Verujte, tih, interesantnih događaja, bilo je na pretek. Možda mi je samo teško da se za neki odlučim. Jer, Džajić je svojim dolaskom na Zlatar izazvao veliko interesovanje. Često se događalo da i po nekoliko stotina gledalaca posmatra Džajićev trening s loptom. Nisam mogao da verujem da je zoliko popularan u ovom kraju. Ali, moram to reći, devojke su se za njega najviše interesovale. Jedna devojka koja se sa roditeljima sa mora, kada je saznala da je Džajić na Zlataru, nije htela da nastavi put za Beograd, pa su svi, cela porodica, uzeli sobu u hotelu i – nastavili letovanje gledajući Džajiću.

PRETEĆA PISMA!

–         Čuli smo da ste u poslednje vreme dobili veliki broj pretećih pisama u kojima vam navijači Crvene zvezde prete – u slučaju da film ne uspe…

–         Tačno je to. Dobio sam mnogo pretećih pisama,ali se zbog toga ne ljutim. I ja želim da Džajićev život što vernije prikažem na filmu. Biće to, uveren sam, prava škola mnogim mladim ljudima kako se radom i upornošću može mnogo postići u životu. Ali, što mene najviše iznenađuje, većinu tih pisama su mi uputile Draganove obožavateljke. Jedna od njih mi je, između ostalog, napisala i ovo: ”…Nekoliko godina sam već zaljubljen au ”Džaju” i z amene ne postoji ni jedan drugi mladić na ovom svetu. Pošto živim u unutrašnjosti, u jednom malom gradu, nikada nisam imala prilike da ga vidim i da ga  – lično upoznam. Zato ću vaš film, kada stign eu moj grad, gledati svaki dan. Nemojte da me razočarate, jer živim za taj dan, dan kada ću svoju jedinu ljubav videti, pa makar i na filmskom platnu…”

MAJČINA BRIGA

Da bi snimio film o Draganu Džajiću, mladi reditelj Bata Milatović je mnoge dnae probeo na Ubu, rodnom mestu našeg najboljeg fudbalera. Proveo je takođe, mnoge časove i u razgovoru sa njegovim roditeljima. O tome nam je Milatović pričao.

–         Posebno poglavlje u filmu biće posvećeno Draganovoj majci. Ona se toliko brine za Dragana, toliko teških trenutaka preživi za vreme dok njen sin igra utakmicu. Kažu da se ne odvaja od televizora ako se prenosi neka utakmica na kojoj i Dragan igra.

–         I kad će konačno, film biti gotov?

–         Film bi brzo bio gotov, ali mi je planove pokvarilo odlaganje utakmice u Lisabonu gde je Džajić trebalo da igra u timu sveta. Želeo sam da snimim i taj momenat iz njegove fudbalske karijere, jer moj film nosi simboličan naziv: ”Od Uba do Rija”. Ideju za naslov mi je dao Draganov debi u reprezentaciji sveta, pre dve godine. Sada jedino moram čekati na utakmicu u Lisabonu jer je to, u stvari, Džajićev Olimp, do kojega se, eto, uspeo i on, bledunjavi dečačić sa Uba.

KAD LJUBAV UMIRE 

        Kažete da ćete mnoge detalje iz Draganovog nekadašnjeg i sadašnjeg života snimiti na film. Dobro, a kakvo će mesto u Džajićevom životu na filmu zauzeti Ivona Puhijero, njegova nekadašnja verenica…?

Dugo sam se dvoumio kakvu dimenziju da dam toj epizodi iz njegovog života, epizodi možda najlepšoj ali i, u isto vreme, tragičnoj. Ideju mi je, izneneda, dala jedna devojka, mislim da se zove Zorica, koja mi je poklonila veliki album Džajićevih fotografija, isečaka iz novina, koje je godinama brižljivo sakupljala. I baš taj album mi je dao ideju za kraj filma. Na poslednjoj strani albuma nalazi se zalepljena velika fotografija Dragana i Ivone. U poslednjem kadru filma Džajić će svojom rukom, zadržavajući svoj pogled nešto duže na rom mestu, zatvoriti i tu poslednju stranicu. A znate li šta to znači?!! Uveren sam da će ta scena, najpoetičnija u celom filmu, mnogima izmamiti suze na oči…

ip7

N. SIMIĆ

Tempo

Nedeljni ilustrovani jugoslovenski sportski list

Broj, 241

04.10.1970.

TV NOVOSTI
29. januar-5 februar
Beograd, 1971. godina
Broj 318

Gordana BRAJOVIĆ

Posle ljubavnog trougla

VOLI DA SE IZGUBI

*Zoran Radmilović u Popovićevoj seriji “Ceo život za godinu dana“ igra Živka Simića oko koga se otimaju Slađana i Živka (Milena Dravić i Ružica Sokić)
*Počeo slučajno da glumi, pisao pesme, bio sufler a želeo da postane hirurg
*Okreće se i za ženama i za muškarcima i nervira svoju rođenu suprugu
BIO je kralj Ibi, Ujka Vanja, Hamlet, Sreta Živanović, ali gledaocima će, verovatno, najduže ostati u sećanju kao Živko Simić u Popovićevom ‘‘Životu za godinu dana’‘ u kome igra u 52 epizode.
Jedna baba Nasta ga je pomešala sa Benom Kvikom, Rajanom i Ljupčetom iz “Levaka“. Nije ženi ni lako, toliko serija odjednom – a ona jedna i još stara.
zoki001

I dok sa Aljaske javljaju da je temperatura pala na 61 ispod nule našem Živku Simiću toliko je otoplilo pored susetke Živke da je zamalo ostao go – golcijat u epizodi, “Uslovi“ koju smo upravo videli.

Da spasemo naciju straha, da će, ako pretera u svlačenju ostati u Adamovom kostimu, potražili smo ga u matičnom pozorištu “Ateljeu 212“, gde upravo u režiji Branka Pleše sprema Selimovićevog Derviša. Uz obećanje da neće da prekardaši u “striptizu“ našli smo se u kafani “Grgeč“.

To nije zato što on voli ribe, jer tamo riba i nema, već ne voli gužvu. Došao je na vreme, parkirao svoj “spaček“ u Bulevaru Revolucije, imao je braon džemper uz vrat i krajnje nemiran pogled. Dečak koji je prodavao ljubičice, prepoznao ga je i nije ga ostavio na miru dok mu nije otkupio sve bukete.

Čudo

– Došao sam u Beograd da studiram nemački i osećao sam se kao svi došljaci samotno i usamljenički. Lutao sam gradom i slučajno naišao na kulturno – umetničko društvo “Gradimir Mihajlović“. Posle dugog zavirivanja u prozorska okna ušao sam i bio ponuđen da semalo ogrejem.

Posle grejanja otkravio se u našem Zoranu interes za glumu pa je tako sadašnji Živko Simić bukvalno preko noći postao glumac. Pardon, prvo je u tom istom društvu bio sufler.

Pošto je živeo u maloj varoši pa nije mogao da bude čudo od deteta, postao je čudo od momka….

– Imao sam jednu devojku sličnu Slađani. Voleli smo se, ali njena mama nije mogla da me smisli jer je želela da ćerku uda za lekara. Tako, kad sam došao u Beograd devojka me ostavila a ja sam patio kao što samo u tim godinama može da se pati. Pisao sam i pisma, ali uzalud…

…nastavak ovog zanimljivog razgovora sa Zoranom iz 71 godine  možete čitat ako odete na stranicu glumci i kliknete na ZORAN….

ili jednostavno kliknite na ovdje

SVET

Br0j: 746

05. februar 1971.

D. SIMOVIĆ

MLADIĆ SA ROMANIJE

cicaJovi Mijatoviću, osporavanom, hvaljenom, suđenjom, uskoro izlazi knjiga recepata

KAD smo se susreli prvi put, pre šest godina, odavao je utisak nervoznog čoveka raspoloženog za svađu. Pokreti su mu bili žustri, a reči eksplozivne. Izgledalo je kao da viče kad govori.

Uvek je bio u pokretu. Neprestano je hodao. Čak i dok je stojao – pocupkivao je, udarajući nogom o nogu. Dok je govorio gestakulirao je, dugačkim gorštačkim rukama. U nekim trenucima duguljasto lice, omeđeno brkovima, izgledalo je toliko neodređeno da se na njemu nije moglo primetiti pravo raspoloženje čoveka čija je popularnost davno prešla granice naše zemlje.

Taj prvi utisak, da je Jova MIJATOVIĆ džangrizalo i zakeralo, uz to još i starac, za čas nestane. Dovoljno je provesti sa njim pola časa pa da se vidi – koliko je taj gorštak prostodušan i dobar. A tek kad se sa njim krene preko vetrovite Romanije shvati se koliko je mlad taj starac čiji se korak teško prati a razborita reč daleko čuje.

ZAGAJEVI

OVIH dana ponovo smo posetili Jovu Mijatovića, gore, na Romaniji. Iako bez putokaza i oznaka, sve staze i puteljci između Sokolca i Rogatice i u ove tople januarske dane vode prema kući romanijskog travara u selu Zagajevima. Pred tu bosansku brvnaru dolaze ljudi sa svih strana. Dolaze starci, žene, deca, dolaze odrasli i zdravi ljudi, ali, najčešće iznemogli bolesnici. Za mnoge od njih susret sa Jovom Mijatovićem je “poslednja šansa“.

Jova kazuje. Nabraja biljke i čajeve. Govori kako se spravljaju i kako se piju. Savetuje hrabri. Po katkad, slegne ramenima, ili raširi ruke…

Radi tako godinama. Pristižu stotine, hiljade pisama sa svih kontinenata. Dolaze automobili raznoraznih marki i registarskih tablica. U Sarajevo sleću ljudi avionima, da bi se uputili gore na Romaniju. Da ga mole, da traže lek za boljku…

U tim mnogobrojnim pismima nisu uvek molbe. Ljudi zahvaljuju. Pozivaju ga u goste. Među porukama su i – pisma najuglednijih svetskih instituta i ustanova. Najpoznatiji stručnjaci za lekovito bilje obraćaju se travaru sa Romanije tražeći od njega, za potrebe nauke, recepte za neke lekove.
POSAO

OSPORAVAN, hvaljen, tužen, suđen, hapšen, oslobađan, nagrađivan, ispitivan i proveravan – Jova Mijatović je izrastao u neku vrsta mita. Postao je svojevrsna narodna legenda o – dobrom čoveku iscelitelju.

– Nisam čudotvorac, a još manje šarlatan, kako su ranije neki pokušavali da me “predstave“, – kaže Jova Mijatović. – Radim posao kome sam posvetio život. Posao za koji mislim da je vrlo koristan. Zato što činim plaćam porez kao i ostali koji se bave nekim drugim poslom. Na ljudima je da sude koliko to vredi. Meni je dovoljno – da me svakodnevno presreću ljudi, ili mi pišu, zahvaljujući što sam ih spasio teških oboljenja.

Osporavan od zvanične medicine, a hvaljen od običnog naroda, posao kojim se bavi Jova Mijatović nikada nije dobio zvanično priznanje stručnjaka. Istina, u poslednje vreme naučne institucije se sve više bave proučavanjem lekovitog bilja.

– U mom poslu nema ničeg mističnog i tajnog, – nastavlja da priča Jova. – Recepti sa travama, čajevima i melemima, koje prepisujem, dostupni su svakom, pa i najučenijim ljduima. Zato se o njima, o njihovoj valjanosti i koristi, mogu, a to se i čini, izricati sudovi svakog dana.

Jova Mijatović nam je poverio kako ne želi da govori imena ljudi koje je lečio. Napomenuo je, onako usput, da ih je na hiljade. Uslov je da o njima priča – njihova saglasnost. Kako reče, iako nije lekar, na to ga obavezuje travarska etika.

– Njihovo ćutanje i mene obavezuje na ćutanje, kaže travar sa Romanije. – Ljudi koji mnogo govore o sebi, o svojim uspesima, pogotovo o poslu kojimse ja bavim nisu dobri… A njih je, kao što vidite, u poslednje vreme sve više. Niču kao pečurke posle kiše. Čak, pominju se neki u inostranstvu, da bude još čudnije, u zemljama koje nemaju tradiciju narodnog lekarstva kao naša Bosna. Čine oni to iz interesa, a ne da bi pomogli ljudima.

“TAJNA“

SVI koji prvi put vide Jovu Mijatovića ne veruju da mu je sedamdeset sedam godina. Njegov izgled, stas, hod čine ga mnogo mlađim. U takvim prilikama ljudi obično požele da saznaju još jednu tajnu: tajnu vitalnosti i mladosti čika Jove sa Romanije.

– I tu nema tajne, kaže Jova. –Za sve što sam postigao i što nisam imam da zahvalim travama. Nikada u životu nisam okusio kap alkohola niti sam uzeo cigaretu u ruke. Možda zvuči smešno, ali i vodu nerado uzimam u usta. Pijem je jedino ako ne mogu da napravim limunadu ili neki od mojih čajeva. Za poslednjih šezdesetak godina, koliko se bavim travarstvom, nekoliko puta sam se nalazio u kritičnim situacijama. U onom, prvom svetskom ratu, kao bolničar austrougarske vojske, bio sam dva puta ranjen. Oba puta sam se iscelio biljkama. I u ovom poslednjem ratu doživeo sam sličnu sudbinu. Verovatno nikad ne bih preživeo ustaški logor da mi do ruku nisu došle lekovite biljke. Naravno, o sebi uvek vodim računa. Svako jutro, bilo leto ili zima, umivam se hladnom vodom i radim gimnastiku. U svemu tome nema ničega što ne bi mogli da rade i drugi. Pomalo sam tužan kad vidim mlade ljude koje ne vode dovoljno računa o izgledu i zdravlju.
O travaru sa Romanije snimljen je dokumentarni film. Napisno je bezbroj članka u domaćim i inostranim novinama. Njemu se obraćaju, ili ga pozivaju sebi ugledne ličnosti izvan naše zemlje, filmski glumci, književnici, političari, poslovni ljudi… i običan narod. Sve to na njega nije uticalo, on je ostao onaj isti Čika Jova sa Romanije, gorštak u narodnoj nošnji sa dugim brcima, stasit, lica koje ne pristaje strcu od sedamdeset sedam godina.

– Želim da sve to što znam ne nestane sa mnom, – vajka se Čika Jova. – Uskoro treba da izađe knjiga, u kojoj će biti štampani moji recepti…

D. SIMOVIĆ
СВЕТ

Broj: 746
05. februar 1971.

Ekspres politika

Ponedeljak, 11.oktobar 1971.

A. Stefanović

KO SU MLADI KOJI OVE GODINE UČESTVUJU NA AKCIJAMA “BEOGRAD“, “MORAVA“ I “BEOGRAD-BAR“

BRIGADE BEZ TATINIH MAZA

Kruševac, 11. – Omladinske radne brigade učestvuju u ostvarivanju veoma značajnih rezultata na gradilištima širom Republike. Pored masovnijih akcija, koje na neki način imaju savezni karakter, u poslednje vreme nisu retkost i lokalne akcije. Ipak, u Srbiji ove godine najviše pažnje privlače tri velike radne akcije – “Beograd“, “Morava“ i “Beograd – Bar“. Za sada najveća je akcija “Morava“, koja je ove godine podeljena u omladinska naselja u Lomnici kraj Kruševca i Bovan kod Sokobanje.

 

Na ovoj akciji, na primer, samo u naselju Lomnica, omladinci će ostvariti radove vredne više od 40 miliona dinara. Uopšte, omladinci rade dobro i na vreme. Međutim, sama institucija omladinske radne akcije nije više, izgleda, ono što je nekada bila. Pre svega, to pokazuju neki podaci o brigadirima, koji su ove godine u sastavu srednjoškolskih smena učestvovali na ove tri akcije.

 

Ko su omladinci, koji su kopali kubike, prebacili normu i ostvarivali prihod na tri najveće akcije u Srbiji?

U srednjoškolskim smenama na gradilištima ove tri akcije bilo je više od 5.000 omladinaca. Sociolozi, koji su popunjavali specijalne upitnike, kažu, najviše sedamnaestogodišnjaka. Jedino je na radnoj akciji “Beograd – Bar“ najviše bilo brigadista sa više od 22 godine. Taj podatak jasno govori da je na akcijama bilo najviše učenika. Na “Moravi“ više od 67 odsto, a u “Beogradu“ samo jedan procenat manje. Odmah za učenicima su radnici, kojih je bilo više od studenata.

Zanimljivo je da su mnogi svoj godišnji odmor proveli na gradilištima. Takođe, veoma je zanimljivo da je veliki broj brigadira iz Beograda. Naime, najviše Beograđana bilo je na akciji “Beograd-Bar“ (23,3 odsto od ukupnog broja), “Beograd“ (18,1 odsto) i “Morava“ – skoro 13 odsto.

 

Anketa je pokazala da među brigadistima ima sve manje gimnazijalaca i studenata. Broj devojaka, međutim, gotovo je beznačajan. Među više od 5.000 brigadira na ove tri akcije bilo je samo 355 devojaka.

 

Najviše brigadira bilo je iz Srbije –  na sve tri akcije više od 74  odsto. Rekorder je “Morava“ sa 89,7 odsto omladinaca iz Srbije računajući i Pokrajine. Odmah zatim dolaze omladinci iz Bosne  i Hercegovine i Hrvatske.

Zanimljivo je i saznanje da je najveći broj mladih ove godine prvi put na radnim akcijama. Na “Moravu“ je čak skoro 83 odsto brigadira “novajlija“. Na ostale dve taj broj je samo nešto manji. Međutim, mladi se nisu uplašili posla, iako se na akcijama žestoko radilo, pa je skoro polovina izjavila da bi se vratila na akciju ponovo bez razmišljanja.

Kada su tražili odgovor na pitanje šta su roditelji, odnosno očevi brigadira, sociolozi su svakako imali u vidu stvaranje opšte slike o akcijama. Međutim, i samo po sebi topitanje je veoma zanimljivo. Najveći broj brigadirskih očeva su radnici – 41,2 odsto od ukupnog broja na sve tri akcije. Odmah zatim, ali u mnogo manjem broju akcijaši su deca poljoprivrednika i službenika, penzionera i zaposlenih u JNA i SUP.

Otac samo jednog brigadira bio je u takozvanoj slobodnoj profesiji.

I pored toga što je kao pojam za rukovodioca važio i direktor sektora preduzeća, na ove tri akcije nije bilo ni jednog jedinog brigadira čiji je otac rukovodilac!

Naravno, ovakvo stanje nije smetalo brigadirima da postižu veoma dobre rezultate, ali će sociolozima, omladinskoj i društveno-političkim organizacijama poslužiti da stvore određene zaključke.

Pored utiska da je učešće mladih na ovim akcijama, naročito na “Moravi“ mnogo doprinelo da se planirani poslovi obave na vreme, činjenica je da su mladi zadovoljni akcijama. Izračunato u procentima, njihovo nezadovoljstvo kada se radi o akciji u celini, kulturnom životu, idejno-poliitčkom radu i hrani, svodi se na broj daleko ispod polovine jednog procenta.

Otuda, svakako, i želja najvećeg broja ovogodišnjih učesnika omladinskih radnih akcija da se ponovo vrate na gradilišta.

Ekspres politika

Ponedeljak, 11.oktobar 1971.

A. Stefanović

Radio TV revija

Broj, 252

24. decmbar 1971.

Dragan Tešić

BEKIM FEHMIU U BEOGRADU

“ODISEJ“ U DOMAĆOJ LUCI

¨U poslednje vreme se o poznatomn glumcu malo čulo, pa su to mnogi zlobnici iskoristili i lansirali priče da je usvetu evropskog i svetskog filma potpuno propao

¨ Šta o tome kaže naša zvezda koja je najjače zasjala na nebu “sedme umetnosti’

  bf02

Pre nekoliko dana se vratio u Beograd naš poznati filmski glumac, BEKIM FEHMIU, kojeg poznajem veoma dugo. Sećam se, kada mi je pre nekoliko godina, u vreme kada je snimao “Skupljače perja“, prišao i rekao: – Hoćeš da me zameniš u sutrašnjoj predstavi “Ivanov“. Znaš dobro šta ja tu radim, nadam se da ti neće biti teško. Snimam sada jedan pravi film od koga mnogo očekujem, a vreme se poklapa sa predstavom u pozorištu.

Pristao sam jer tada zameniti Bekima Fehmiua zaista nije bilo teško. On je u “Ivanovu“ igrao jednog gosta koji sedi za stolom i ništa ne govori. Dakle, statirao je.

“Skupljači perja“ odvedoše Bekima u Kan, gde se upoznao sa Širli Mek Lejn. Zatim je usledio ugovor sa De Laurentisom. Ostalo je poznato. Naša zvezda je zablistala na inostranom filmskom nebu.

Posle “Odiseja“ snimao je “Avanturiste“ i “Dezertera“ koji je izvanredno primljen i kod publike i kod kritike. Zatim je usledila pauza. Proneli su se glasovi: “Bekim je propao, otišao je u Rim da spase svoj krah“.

NEVOLJE SA BEKIMOM

Potražio sam ga da doznam istinu. Uvek elegantan sa šarmom koji je mešavina Branda i Belmonda, tako su pisala inostrana pera, pozvao me je u super moderan “volvo 164“ i odvezao u svoj stan. Tog trenutka se na televiziji prikazivao film Alfreda Hičkoka “Nevolje sa Harijem“, prvi film Širli Mek Lejn. Sigurno je da se u tom trenutku Bekim sećao Kanskog festivala i banketa na kome je zaigrao tango sa Širli. Na TV ekranu su se ređale nevolje sa Harijem, a nevolje sa Bekimom tek treba da počnu. Moram da mu kažem: “Bekime priča se da si propao“. Taman sam odlučio da mu to saopštim, kad me on prekide.

–         Hoćeš kafu? Da li znaš da je skuvaš?

–         Ne znam.

–         Ne znam ni ja, moraćemo da popijemo neki sok. Znaš Branka ima predstavu u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, a ja čuvam Uliksa.

Odjednom, trogodišnji Uliks upade u sobu sa pištoljem i nanišani na mene.

– “Pam, pam, padni mrtav“ – reče mi Bekimov sinčić, toliko simpatičan da je to gotovo nemoguće opisati.

–         Ne sine, ovaj bata je došao kod tate da razgovaramo zato budi dobar i idi u svoju sobu.

“NE GOVORIM UNAPRED…

Uliks posluša tatu i ode u carstvo svojih igračaka. I tako poče naš razgovor.

–         Poznate su mi reči o mojoj propasti. Samo ne bih voleo da o tome pišeš. Još kada sam otišao u Kan, već tada su počele da gradom kruže raznorazne priče o meni. Ali pusti ih neka pričaju!

 Posmatrao sam ga. Bio je veoma smiren. Podigao je svoju levu obrvu i gledao me pravo u oči. Na licu mu je bio izraz kao d aje hteo da upita: “Zar si me zbog toga tražio?“

–         Dobro Bekime, šta si radio u Rimu?

–         Išao sam privatno!

–         Znači ipak ne snimaš? – hteo sam da ga isprovociram.

–         O tome ne želim da govorim. Videćeš.

–         Pa dobro, reci meni, ti i ja se dugo poznajemo, – insistirao sam.

–         Ni tebi. Ti si novinar, a mene novinari ne vole!

–         Zašto? – upitah, nasmejavši se.

–         Jednom prilikom, ovo nemoj da pišeš, trebalo je da snimi jedan film na Malti. Svi su o tome unapred pisali. Tak projekat je iz sasvim opravdanih razloga propao. I od tada sam čvrsto odlučio da nikome ništa ne govorim unapred.

 –         U redu Bekime, a da li si u Rimu posetio Laurentisa.

 –         Jesam.

 –         A da li si dobio neki scenario?

–         Jesam mnoga.

 –         Znači snimaćeš na proleće?

–         Ja mislim i pre – reče Bekim i usta mu se razvukoše u osmeh.

Poznato je da biraš uloga.

–         Da, ja ne snimam svašta i uvek radim stvari za koje mislim da su vredne truda i pažnje. Glumac sam zato što volim taj poziv i radim ga sa velikom ljubavlju. Neću dozvoliti da to na neki način dezavuišem radom na bilo čemu bilo kod nas, a pogotovo u inostranstvu.

 –         Šta si poslednje snimio kod nas?

–         Snimio sam za našu televiziju “Paljenje Rajhstaga“ u režiji Arse Jovanovića. Tumačim lik Heorgi Dimitrova, lidera komunisitčke partije. Veoma lepa i zanimljiva uloga.

bf01

Eto, pa ti sada zaključi da li sam propao. Kad budem počeo sa radom na novom filmu, pozvaću te da prvi saznaš o čemu je reč.

–         Tata, a kada će on da ode? – umeša se mali Uliks u razgovor.

–         Nije bata za tebe ON. Upoznao si se sa njim i zovi ga po imenu – posavetova sina dobri tata Bekim.

Pozdravih se sa Uliksom i svojim starim prijateljem duboko uveren da takav glumac nikada neće propasti.

Dragan Tešić

Radio TV revija

Broj, 252

24.12.1971.

Susret,
Broj 21,
05. april 1972 godine

Danilo CVETANOVIĆ

FOTOREPORTAŽA IZ STUDIJA

PAKLENI MAKSIMETAR

Iza kulisa najomiljenije omladinske emisije

suo2
Svežina proleća ulazi kroz prozor. Sedite ispred vašeg televizora i uz kaficu i poneku cigaretu “gustirate“ vašu omiljenu emisiju “MAKSIMETAR“. Možda ste neki put zavideli onim maloborojnim mladićima i devojkama koji su imali sreću da učestvuju u njoj.

Da tamo u studiju budu blizu vaših ljubimaca, pevača, vašeg omiljenog voditelja Gorana Sultanovića. A da li ste ikada pomislili kako ona izgleda i kako se doživljava tamo na licu mesta, u studiju?
Na temperaturi od oko 40C° u haosu kablova, kamera, osvetljivača, kamermana, kablmena, mnogobrojnih balerina, izvođača i desetine ljudi koji ništa ne rade ali se tu stalno vrzmaju.

suo5

U napetoj “naelektrisanoj“ armosferi uz stalnu viku preko zvučnika režisera Branka Kičića i njegovih asistenata, počinje generalna proba tačno u 17 časova. Ona traje do 18 i 45, a posle petnaestominutne pauze počinje direktan prenos.

Više nema govora, samo nemi pokreti. Gestikulacija rukama, nogama i još mnogo čim. “Nebo“ reflektora greje besomučno, svi znojavi, šminkeri stalno popravljaju izvođačima šminku, kostimograf kači poslednje čiode na odeću balerina.

Koreograf Boris Radak pantomimom daje poslednja uputstva svom ansamblu. I za sve to vreme emisija “teče“ na živo bez zastoja. I tako punih 45 minuta – dok se emisija ne završi.

A tada iscrpljeni i znojavi izlaze iz “pakla“ studija misleći samo na jedno – na odmor.

suo3suo4suo1

Danilo CVETANOVIĆ
Susret, broj 21
05. april 1972 godine

Arena – Zagreb
broj: 595
15.05.1972. godina:
Tekst: Ć. Krehić
Snimke: S. Dugalić

“lažirana utakmica“

prva noćna utakmica na stadionu “veleža“ u mostaru bila je u znaku dirljivog oproštaja s prethodnim generacijama mostarskih nogometaša

“Veležov“ napadač, simpatični vragolan Vladić, nonšalatno je dodao loptu protivničkom igraču. Pristaše “Veleža“ još su oduševljenije zapljeskale popularnom “Kulji“…. Nešto kasnije je prednji branič Glavović bez ikakve potrebe, skrivio jedanaesterac. Pristaše “rođenih“ opet su pljeskale Glavoviću!
veod

A kada je završen ovaj – lažirani – nogometni susret, Mostarci su opet pljeskali. Svi su bili razdragani i zadovoljni, iako su vidjeli da su neki nogometaši “Veleža“ očito nastojali da pomognu protivniku u postizanju zgoditaka. Napokon, susret je završen miroljubivo. Bilo je 3 : 3 – za “Velež“. Upravo tako!

Naime, sadašnja standardna momčad “Veleža“ (bez Marića i Bajevića, koji su se nalazili na pripremama državne reprezentacije) igrala je susret sa četiri momčadi iz četiriju generacija “Veležovih“ nogometaša.

Bila je to ozbiljno.smiješna utakmica “od četiri poluvremena i devet nastavaka“ kojom je označen početak korištenja električne rasvjete na stadionu pod Bijelim bregom.

No “susret generacija“ bio je i jedna od priredbi u sklopu označavanja 50-godišnjice tog radničkog sportskog društva, za koje je predsjednik republike drug Tito u brzojavnoj čestitci, rekao da “spada među ona naša društva u kojima se nije njegovao samo sport već i napredna revolucionarna misao“. “U predratnom razdoblju – istaknuto je u brzojavu – “Velež“ je bio jedna od značajnih baza revolucionarnog djelovanja, iz koje je izrastao veći broj komunista i istaknutih učesnika NOB.“

Baš zbog toga odavno se na igralištu “rođenih“ nije tako složno i glasno klicalo, pljeskalo i pjevalo. Tek u jednom trenutku sve je malo utihnulo. Bilo je to kada je spiker najavio da se minutom šutnje odaje pošta umrlim i u narodnooslobodilačkoj borbi poginulim nogometašima “Veleža“. Na stadionu je zavladao potpuni tajac. Tek potom se opet prolomio pljesak, pjesme, povici, pucnjava, a iz gledališta, zrakom zaparale rakete…

veob

“Susretu generacija“ prethodila je impresivna slika. Na zelenom sagu stadiona, obasjanom snažnim reflektorima, članovi RKUD “Abrašavić“ mlađeg brata revolucionarnog “Veleža“ u narodnim nošnjama izvodili su kola “bratstva i jedinstva“ uz pratnju pjevačkog zbora i narodnog orkestra, da bi se na kraju, svi zajedno, uhvatili u dugačko “kozaračko kolo“. U tom trenutku na stadion su umarširali nogometaši u tradicionalnim crvenim majicama, sa crvenim klupskim i jugoslovenskim zastavama, noseći slova i brojke: TITO 1892 – 1972. Vokalni Ansambl “Mostar“, uz pratnju duhačkog orkestra JNA, počeo je pjevati navijačku pjesmu “Veleža“: Rođeni, rođeni…“ već poslije prvih taktova, pjesmu su prihvatili svi gledaoci…Takvo nešto zaista se rijetko može doživjeti.

Gledaocima su najprije predstavljeni prijeratni nogometaši koji su imali radničke-revolucionarne nadimke: braća Hadžiomerovići su imali nadimak “Črveni“ i “Červeni“, A. Kalajdžić – “Mašina“ i slično. Bili su tu Safet Džinović, Ivo Čorić, Damjan Lojpur, pa Ivo Preger, Vojo Ivanišević, Aziz Koluder, Mile Barbarcez, Ljubo Zrinšek, Fadil Buturović, i još dvadesetak bivših nogometaša, a ujedno i štrajkača i boraca.

veoc

Zatim je počeo susret današnje momčadi “Veleža“ s najstarijom generacijom, koja se koliko-toliko mogla kretati po terenu i boriti se s loptom, što im se nekada vrtjela u nogama poput čigre. Kapetan te momčadi bio je narodni heroj Meho Trbonja…

Topić, Ristić, Mrgan, Glavović i ostali, a osobito vragolasti Vladić, trudili su se svim silama da njihovi suparnici postignu barem jedna zgoditak. Kada Drago Petrović nije iskoristio jedanaesterac, što mu ga je, koristeći sve svoje glumačke sposobnosti, “namjestio“ Glavović, zgoditak iz igre postigao je Franjo Novak – Rare. Izjednačio je Ristić. Poslije desetak minuta ova se generacija , vjerojatno zauvjek, oslobodila od nogometnog polja.
A onda je današnja momčad “Veleža“ doćekala “na noge“ još tri generacije svojih prethodnika. U drugoj generaciji igrala je nekadašnja “atomska navala“ mostarskog prvoligaša: Rebac, Mujić, Zelenika, Hrvić, Ćemalović. U obrani su bili Barbarić, Rukavina, Bolfek, Radiljević, Dilberović…

Mujić je igrao kao u najboljim danima. Publika je opet navijala uzvikujući stari nadimak: Pinda, Pinda…

A on je, kao nekad, pao u kaznenom prostoru, pokušavajući inscenirati jedanaesterac. Sudac mu, kao nekad, nije povjerovao…

— Još samo da ga isključi, kao nekad… govorili su posjetioci.

Ta im želja nije ispunjena. Pinda je igrao baš kao nekadm čak je postigao i dva zgoditka.

No s preostale dvije generacije današnja momčad “Veleža“ dobro se i ozbiljno namučila. Irović, Dugalić, Zejnil, Selimotić, Čerkić, Lazović i drugi, pokazali su da još mogu dobro “povući“ – loptu po igralištu, razumije se…No za gledaoce kao da to nije bilo toliko zanimljivo.

veoa

Slavlje je nastavljeno u hotelu “Bristol“, gdje je predsjednik “Veleža“, Ljubo Prljeta, podijelio ručne satove s posvetom sedamdesetorici bivših nogometaša “rođenih“.

Prije nije uobičajeno da se upriličuje oproštaj s nogometašima kada prestanu igrati. Nekada nismo imali ni sredstava za tu svrhu, ali smo bili i nemarni, pa nismo ni pokušavali da vam se makar simboličnim poklonom odužimo za ono što ste dali za “Velež“, Mostar i Hercegovinu — rekao je uz ostalo Prljeta.

U ime darovanih nogometaša zahvalio se narodni heroj Meha Trbonja.

Poslije toga, do kasno u noć prepričavane su uspomene, pjevane borbene i revolucionarene pjesme. Kao nekad….
Ć. Krehić
Snimke: S. Dugalić

.

VEČERNJE NOVOSTI,
24.07.1975.god.

GRUJICA SPASOVIĆ:

Najstarija i najpopularnija brigada na ovogodišnjim omladinskim akcijama

“BEZ AKCIJE PRAZNO LETO“

•“MLADIĆI“ IZ SMEDEREVSKE PALANKE NADMAŠUJU OMLADINCE NA GRADILIŠTU PRUGE BEOGRAD – BAR • USLOVI ŽIVOTA I RADA NEUPOREDIVO BOLJI, ALI ENTUZIJAZAM, NEPROMENJEN •“DOLAZIĆU DOK NE UĐEM U SEDMU DECENIJU ŽIVOTA, A ONDA ĆU REĆI: ZBOGOM AKCIJO, ZBOGOM MLADOSTI“. – KAŽE MILORAD ŠILJIĆ(56) NAJSTARIJI AKCIJAŠ

vnoc

ONI imaju od 30 do 60 godina. Gradili su prugu Brčko – Banovići i Autoput,a danas pomažu mladima u izgradnji pruge Beograd – Bar. Oni su zemljoradnici, lekari, veterinari, radnici, profesori, ekonomisti, doktori nauka, društveno politički radnici, penzioneri, novinari. Svi oni imaju jednu veliku i zajedničku ljubav: vole svoju brigadu veterana.

Ovo je, najkraće rečeno, lična karta najpopularnije brigade na ovogodišnjim omladinskim radnim akcijama, to su “Veterani“ iz Smederevske Palanke koji već pet godina‚učestvuju na akciji “B-B“ u naselju “Boško Buha“ na Jabuci.

Svi veterani su na dosadašnjim akcijama proglašeni za udarnike. Pre četiri godine, bili su najbolja brigada, a ove godine su, zasad drugi, iza izvanrednih omladinaca iz Bara.

vnob

• Isti entuzijazam

 ŽELELI smo da pokažemo i sebi i drugima da još nismo za “penziju“ – kaže Vitomir Vujović, zamenik kopmandanta, inače novinar Televizije Beograd i jedan od osnivača brigade “Veterana“. Kalili smo se na akcijama kad se spavalo na zemlji i paprati, kad je jedan poljubac bio pravi zločin i dovoljan razlog za ozbacivanje sa akcije. Danas su uslovi života i rada na akciji neuporedivo bolji, ali nešto je ostalo nepromenjeneo: entuzijazam.

Ovi “omladinci“, čiji je prosek godina negde na sredini između četvrte i pete decenije, uspešno odolevaju mladima na gradilištu, ali ne i u sportu u naselju. Tako su već u prvom kolu ispali iz takmičenja u malom fudbalu.

— Mnogi misle da mladi danas dolaze na akciju da bi se zabavljali – kaže Vujović, Ali, to nije tačno, to govore samo oni koji nikad nisu bili na akciji. Treba videti, kako ovi mladi ljudi rade oko podne kad zapeče sunce, treba ih posmatrati kad gladni posle rada strpiljivo čekaju autobus koji kasni dva sata, treba doživeti trenutak kad umorni dolaze u naselje sa pesmom. Tek tada se saznaje istina o akciji i o jednoj divnoj generaciji koja zaslužuje puno poverenje.

Za vreme rata u Vijetnamu, veterani su ponudili pomoć u obnovi ove napaćene zemlje. Kad je Vijetnam oslobođen, ponuda je prihvaćena tako da se može dogoditi da “mladići“ iz Smederevske Palanke odu da rade čak na Daleki istok.

•Dve generacije

U BRIGADI su i četiri porodice. Mlađe snage garantuju – budućnost brigade. Tu je veterinar Spasoje Nešković sa suprugom Ljubicom i kćerkom Mirjanom (15), tu je pravnik Milutin Ilić (53) sa suprugom Radmilom i sinom Branimirom (18) brucošem stomatologije.

– Suprugu sam upoznao 1948. godine baš na radnoj akciji na autoputu gde sam bio komadant brigade – kaže najstariji član porodice Ilić. – Oboje smo učestvovali na pet akcija i – pet puta bili udarnici. Radmila je pre mene bila na akciji, još 1945., u Vojvodini. Bilo je to divno i teško vreme kad smo jeli samocrni pirinač, griz i makarone, a pasulj je bio – retka poslastica.

– Dobra su ova deca koja dolaze na akciju – kaže najstariji akcijaš porodice Ilić. – Jedino što im zameram – to su duge kose.

– Moji roditelji su me prijatno iznenadili, rade bolje i više nego što sam mislio. – kaže čupavi najmlađi član porodice Ilić. – Ipak, vidi se da su svoje odradili. Zato sam ja tu da ih odmenim.

vnoa

Najstariji brigadir je zemljoradnik Milorad Šiljić (58) iz Selevca, kod Smederevske Palanke. Ovo mu je jubilarna deseta akcija.

Nije ova generacija lošija od naše. Mi samo nemamo dovoljno razumevanja za njih, često ih grdimo bez opravdanih razloga. Dolazim na akcije jer sam tako navikao, bez akcije bilo bi mi prazno leto. Nastaviću tako sve dok ne uđem u sedmu deceniju. Onda ću reći: zbogom akcijo, zbogom mladosti – govori, sa setom, popularni čika Šilja.

Grujica Spasović,
Večernje Novosti,
četvrtak, 24. juli 1975.

NEDELJNE NOVOSTI

Broj: 505

 

Nedelja, 25. april 1976.

Z. KORDIĆ

I. TOMOVSKI

VEĆ VEKOVIMA DOBRODOLCI SE BAVE

ISKLJUČIVO  POSLASTIČARSTVOM

 

ŠERBET IM U KRVI

 • Gotovo da nema kuće u Dobrom Dolu kod Gostivara koja nije dala bar jednog  poslastičara                    

• Radnje Dobrodolaca od Velenja do Batine  

• Mladi se rado odlučuju za pradedovski zanat  

nn01

  Ko zna kome se Dobrodolcu prvom svidele tulumbe, baklave i boza da j eodlučio da im posveti ceo život. Ko zna! Niko u selu tu ne može da kaže. Ni od kada su rumeni, slatki, preliveniji i ogrezli u gustom šerbetu kolači postali jedino zanimanje ljudi iz Dobrog Dola. Ne znaju Dobrodolci. Kad ih podsetite na to da je jedino zanimanje u ovomselu – poslastičarsko – sležu ramenima. Čude se što se ljudi tome čude. A šta bi drugo? Svako drugo zanimanje ovde je crna ovca među tulumbama, jer od 530 domaćinstava ovog sela na obroncima Šare, 400 živi zaslađujući život drugima.

 

          BEZ KONKURENCIJE

             Po tablicama na kolima sa oznakama Rijeke, Maribora, Zrenjanina, Sarajeva, koje smosretali na putu od Gostivara prema Dobrom Dolu, moglo se pomisliti da se tu negde održava neki značajan skup. Kongres poslastičara na primer. A nije. To su Dobrodolci – poslastičari dolazili u svoje selo da posete porodice, ili se u njega vraćaju. A po markama kola – nije im loše. Baklave i ša,-pite po ovoj prilici donose lepe prihode.

U centar sela raskrlilo se ogromno staro drvo i tu odmah – kafana. U njoj – najviše onih koji su došli na viđenje s porodicom. Šampite i baklave za kratko su poverili drugima. I veoma često  da neko od poslastičara iz ko zna koga kuta zemlje ne navrati u Dobri Dol. Posede s prijateljima, porazgovaraju o poslovima, raspitaju se gde treba poslastičar, potraži učenika. Jer, rad dobrodolskih poslastičara obnavlja se neprestano iz redova mladih i uglavnom ostaje zatvoren za ljude iz drzgih sela. Dobrodolski glavni konkurenti su njihovi susedi, poslastičari iz Vrapčišta. Atari im se graniče, dodiruju – poslastičarnice nikako.

 –         Vrapčištanci su kasnije počeli da se bave ovim zanatom. Videli od nas! – kažu ponosito Dobrodolci.

 Prećutno poštuje se nepisano pravilo: u gradove gde su Dobrodolci poslastičari – Vrapčištanci ne navraćaju. A pošto je malo gradova u zemlji gde neko od Dobrodolaca nema radnji – Vrapčištanci su se uputili – u Čehoslovačku.

nn02

U kafani za stolom zatekli smo Zabedina BAJRAMIJA, Asipa ZENDELIJA i Mehmeda SULEJMANIJA. Prvi je stigao iz Velenja, drugi iz Batine Skele, teći iz Zadra.

Zabedin Bajrami kao i svi Dobrodolci uspeo je da pomiri zavičaj i pečalbu. Zavičaj nije napustio zauvek, a zarađuje sve bolje i bolje. Istakao je u centru Velenja firmu “Vardar“ – za uspomenu odakle je otišao. I da ne zaboravi, valjda. A iz zavičaja j eotišao kao momčić. Tek mu je brada nicala. Otišao je zbunjen i smušen seoski momak u Slovensku bistricu (kako mu se to činilo daleko – na kraj sveta!) ocu Dževadu da pomaže i uči da “lupa šne“ tako dobro da “ne padne“ i po nekoliko dana. Davno pre njega otac Dževad je isto tako napustio Dobri Dol i otišao da pravi tulumbe sa prvim svojim susedom Aslanom Bećirijem. U manjim mestima, dosta je jedan poslastičar. Čim se grad proširi, odmah se zove prijatelj da otvori drugu poslastičarnicu. Ali, uvek Dobrodolac.

–         ne postoji između nas konkurencija i netrpeljivost – kaže Bajrami. – Bolje je da mi dođe prijatelj, komšija, nego tuđ čovek.

Sa Zabedinom rade i braća Dželal i Fikret. Posao dobro ide, treba im učenik. Zna se gde će ga tražiti. Uputio se Zabedin iz Velenja u dobri Dol, sreo se s prijateljem Muharemom Šabanijem, učiteljem. Treba mu učenik, rekao je i – ovaj mu dao sina Afrina da uči zanat.

Asipov ćošak

Zašto odlaze? Pa slaba zemlja. Ipak j eimaju. Ne prodaju je. Kupuju. Stalno.

–         Zemlja ne izdržava nas, već mi zemlju –  smeje se Asip Zendeli, poslastičar u Batini.

Asipov sin Feta bi sigurno dobio slabu iz geografije da ga nastavnik teraoda je nađe na geografskoj karti. A, eto, otac je pronašao i bez mape Batinovu Skelu, našao jedan ugao zemlje gde pre njega nije stigao poslastičar.

–         Šurak mi je bio poslastičar u Belom Manastiru i kaže mi: dođi u “Batinu Skelu“. Svakog dana skela prebacuje ljude s jedne na drugu obalu Dunava, može se dobro raditi. I pređem iz Višegrada.

Mala baraka, ali ljudi čekaju skelu. Nekad sunce, nekad zima – baklave idu.

Asip je naučio zanat u zajendičkoj radnji svog oca i strica, ali nije hteo da mu sinovi mute “šne“ i rešaju baklave. Želeo je da ih školuje. Ali Zendelima kao da je šerbet u krvi: i praded Ibrahim i ded Elmas i otac i stric, svi – poslastičari. Stariji sin Safet dolazio kod oca za letnji raspust i s jednog raspusta nije više hteo da se vrati kući. Uzaludno mu otac govorio d anastavi školu – ostao je u poslastičarnici “Dunav“ kraj Dunava. A sad hoće i Feta da im se pridruži.

Z. Kordić

I. Tomovski

 

Nedeljne Novosti

Beograd,

Broj, 505

25. april 1976.

Omladinske novine

Broj 95

29. januar 1977.

BRANKA KRILOVIĆ

 

LIKOVI

 

KAŽNJENA ZBOG AKTIVNOSTI

U sjeničkoj Gimnaziji ne gledaju baš blagonaklono na aktivnost svojih omladinaca. Čaršija posebno stavlja na tapet devojke koje se angažuju. To, ipak ne smeta Vesni Milanović, jednom od najistaknutijih aktivista i člana Rukovodstva Omladinske i Školske konferencije SSO, drugoj sjeničkoj devojci koja je učestvovala na radnoj akciji, “diverzantknji“ sa “Golije 76“… Zbog  tog “preterivanja“ u aktivnosti ona će dobiti trojku iz vladanja

            “Pa zar vi da pišete o meni a ja ću imati trojku iz vladanja!“ – začudila se našem iznenadnom dolasku u udaljenu i opako hladnu Sjenicu, jedna devojčica o kojoj se poslednjih meseci priča po omladinskim forumima i među vojnim starešinama. Tim uzajamnim čuđenjem i kratkim nesporazumom počeo je naš susret sa Vesnom Milanović, sjeničkom gimnazijalkom, u takoreći još mračno, snežno jutro, uz sami most na njenoj komšijskoj reci – Grabovici.

“Ih, pa danas je toplo, minus šest-sedam mi računamo u prolećnu temperaturu“ – kočoperi se u crvenom, potankom džemperu i onako, po meri izlizanim farmerkama, objašnjavajući poznati geografski slučaj sa inverzijama temperature. “Juče, recimo, kod moje reke bilo je oko dvadeset devet ispod nule dok se na okolnim brdima moglo sunčati…

A to za trojku iz vladanja…. pa imam izostanke zbog odlaska na sednice i sastanke omladinske organizacije, a neki profesori kažu da se po pravilniku omladinska aktivnost ne može pravdati. Odsustvo se može pravdati najkasnije kroz sedam dana, kasnije ne važi ni poziv međuopštinske konferencije, savetovanja… Tako, inače imala sam i jednu raspravu sa direktorom škole, rekla sam mu neke stvari otvoreno, kao što dolikuje komunistima… Prvo, poneo se neljudski oko izbora u školskoj konferenciji, znala je to većina. A imamo brojnu i vrednu školsku organizaciju. Školska omladina inače prednjači u aktivnostima na nivou grada. Sjenica je mala, a kulturnozabavni život je ono glavno što mladima nedostaje. O Domu omladine još ni govora, iako recimo bivša kafana “Srbija“ četiri godine stoji prazna. Pokušali smo nekako da to nadoknadimo. Zgrada Gimnazije ima veliki hol, baš pogodna za igranke. Ali najpre direktor nije bio raspoložen za takvo nešto, onda je sudbina našeg provoda prešla u ruke portira, plaćamo i 40.000 starih dinara samo da otključa školu; ja sam jednom čak i od predsednika opštine morala da tražim odobrenje da se s večeri okupimo u školi. Napišite slobodno da je omladina ovde nezadovoljna svojim statusom, tretmanom, da nedostaje više poverenja u nju. U školi recimo, četiri učenika, člana Saveza nemaju nikakve šanske da utiču na ono što se događa“.

Govori to Vesna ne sa regnizacije, već kao podatak koji se što pre mora izmeniti. Nema vremena za neraspoloženje. Uostalom za protekle četiri godine, toliko je znaju kao aktivistu, pokazala je da ne ume da se umori. Od dvanaestogodišnjeg brigadiste na ORA “Niš 73“ dorasla je do najuže ekipe Opštinske i Školske konferencije, spremna da ustaje pre četiri izjutra kako bi stigla da nauči lekciju, jer danju ne stiže od pisanja izveštaja planova.

“Čudo je to jedno od energije – trudi se da bude umeren Ramiz Kučević, prvi omladinac Sjenice. “Znam je još kad je kao devojčica počela da radi. Kompletna ličnost – to vam je!“

Gledamo fotografije, uglavnom kolektivne; najpre šeretski smešak devojčurka među sjeničkim osamnaestogodišnjim, tek pristiglim “delijama“; zatim jedan zvanični, strogi izraz govornika sa svetlim čupercima na jednom od omladinskih skupova i – snimak za uspomenu: šesnaestogodišnja “komandirka“ Druge čete sa svojim brigadistima!

bkon01

“To je od letos, sa ORA “Kragujevac“. Moja treća radna akcija. Inače ja sam vam drugo žensko iz Sjenice koje je krenulo na trasu. Pre mene bila je samo jedna devojka, a karakteristika meštana je glasila: uličarka! Sad se već privikavaju. Ja ću ovog leta pokušati da odem na Kozjansko. Što dalje od ovdašnje “publike“, a i treba upoznati domovinu.

To je i deo želja mladih cele Sjenice: da i ove godine pošalju brigadu na radnu akciju. Zatim, želja im je da preurede rekreacioni centar “Borove“ i, pre svega, da štafeta zastane i u njihovom gradu. Ako to uspeju, ostvarili su najveći deo posla smatra Vesna.

Jedva u razgovoru stigosmo do te dugo pominjane “diverzije“ i vežbe “Golija 76“ zbog koje se još priča o ovoj gimnazijalki.

“Skoro sam dobila zahvalnicu od Odseka za narodnu odbranu a i pukovnik Mićunović, čujem još priča o tome. Svi smo tada marljivo radili. Šteta, sneg je pokrio napise od kamena koje smo ispisali po susednim brdima, to je samo deo velikog podviga. I šestogodišnjaci su tih dana u svitanje dolazili i tražili zadatak. Dobra saradnja sa vojnicima, na vreme obavljene pripreme – sve je to razlog što je vežba uspela. Tako sam nekako i ja, sa puno ozbiljnosti, shvatajući važnost tog zadatka, “osvojila“ i digla u vazduh taj kamion o čemu se priča. I nisam samo ja zaslužila tu zahvalnicu. Od izviđačke grupe Gimnazije, takođe je zavisio uspeh“

Puna hvale za svoje vršnjake, sugrađane, Vesna brine o onima koje čaršija olako ume da diskvalifikuje, da ih omalovaži. Ovih dana razmišlja o sudbini školskih drugova koje su, iz njoj nedovoljno jasnih razloga isključili iz škole; piše žalbe…

A muzika negdašnjih idola iz Liverpula, danima već nervira ukućane… I pored tog muzičkog ukusa koji uglavnom diktiraju metropole, pored radosti prilikom svakog odlaska i u kupovine u beogradskim trgovinama, kaže da ne voli velike gradove, bleda lica prerano našminkanih devojaka. Zanimljivije je nekako u malim mestima, potvrđuje svoje mišljenje.

BRANKA KRILOVIĆ

OMLADINSKE NOVINE

LIST SSO SRBIJE

Broj, 95

29. januar 1977.

Aleksandar Tijanić

 

(Ne)poslovnost

MLADI, TRST I ŠESTI PRST

Trst, najveća jugoslovenska “robna kuća“, 1976. g. je dobro zaradila, zavlačeći ruku sa “šest“prstiju uglavnom u – naš džep! Od svih naših koji kupuju, najbolji su mladi. Zašto je tako i koliki je u tome doprinos naše privrede?

on001

            Putnik namernik je srećan ako u vozu za Trst nađe mesto da sedne; isti putnik je presrećan ako u vozu iz Trsta nađe mesto da stoji! Brekće voz, napunjen do vrha sintelonom i orlonom farmerkama i košuljama, lusterima i donjim vešom, sintetičkim tepisima i majicama. A nađe se, zlu ne trebalo i po koji pištolj te koji kilogram zlatnih lančića, od “garantovano 14-karatnog zlata“, i poznati italijanski “divlji“ satovi sa gumicama ispod poklopca.

Kako pišu italijanski listovi, 1976. god. smo u Trstu ostavili ravno 90 milijardi lira. Pa i ako smo komšije – mnogo je! Petkom i subotom se sjure naše snaše i opustoše tezge na Ponte Rosu i u Brogo Terezijano. Da li samo snaše? Kako kažu italijanski trgovci – sve je više mladih kupaca koji traže farmerke, cipele, košulje i sezonsku robu.

Reka novca koja se uliva u Trst, ima konstantno visok nivo i buran tok. Upravo zbog poplave naših kupaca, Trst je i najskuplji grad Severne Italije. Cene su u proseku više od 15 – 30 odsto, ali ko će još o tome da brine?

Trst je jedino mesto u Zapadnoj Evropi gde se slobodno trguje i valutama istočnoevropskih zemalja. I leji, i levi i forinte su dobrodošli. Sve se menja po raznim kursevima i svi su aranžmani mogući.

Trst ne razvija industriju i dosta mladih odlazi iz njega u industrijski razvijenije gradove Severa. Ipak, zahvaljujući vikend turistima i kupcima, dobro se živi. Zbog njih dobro rade i bioskopi, picerije, mali restorani, trgovine i ulični menjači, prevaranti i šverceri… zato se, naizgled, i toliko pažnje poklanja našem kupcu. U svakom drugom izlogu je tabla sa obaveštenjima da se tu govori srpskohrvatski, slovenački ili vest o rasprodaji.

Kad su farmerke anegdota!

               Ono što hoćemo da analiziramo je činjenica da veliki deo odevnih predmeta – kupuju mladi! Retki su oni koji u svojoj garderobi nemaju italijanske farmerke, cipele ili bar majicu. To je činjenica koja se ne može poreći! Patritoski pozivi naših konfekcionara koji tvrde da je njihova roba višestruko kvalitetnija od inostrane, ne nailaze na odzive. Zašto?

“Znate šta, ja sam videla kako izgledaju ove domaće farmerke i mogu vam reći da je to – anegdota od farmerki! To je neko platno od kojeg jedino mogu da se naprave pantalone za rad! Kad se nos eširoki modeli, naši prave uzane i obratno“. – tvrdi Olivera Ćirković, učenica tehničke škole.

Tako misle mnogi mladi, pa je zato voz u petak uveče – pun!

Naši privrednici teško uče. To ne valja! Pa kad nešto nauče onda se toga predugo drže. To opet ne valja! Mladi su kategorija stanovništva koja, proporcionalno svojim materijalnim mogućnostima, najviše pažnje poklanja – odevanju!

Koliko je nas štedelo džeparac da kupi “Leviske“ ili ond apopularne “Super Rajfer“, Italijani prave farmerke i izmišljaju svako popodne novu marku, to isto rade i Nemci, Amerikanci ih “štancuju“ a ne zaostaju ni Englezi. Niko ne može da ubedi mlade, da naša konfekcija nije u stanju da otkupi licencu (ako uopšte postoji)  i proizvodi prave farmerke, a ne “anegdote“! Slična je stvar i sa cipelama. Možda je naša koža – prava koža. Ali modeli koji se traže – ne nalaze se! Možda se u tome malo preteruje, pa ima i pojava pomodarstva po svaku cenu, ali nešto stoji! Mlada generacija je i finansijski sve jača. Ona želi da se obuče praktično, lepo, moderno i jevtino. Da ta četiri zahteva  može da zadovolji u omaćoj trgovini – voz za “Trst“ bi se ukinuo kao nerentabilan! Kad nekom bude palo na pamet da prebroji svadbe na kojima je mlada u italijanskoj venčanici a on u odelu iz “Đovanija“…

Fini narod

 

            No, zašto da se kolekcionari i proizvođači obuće razlikuju od turističkih “otaca“. Oni su prošle godine 418 hiljada jugoslovenskih turista “uputili“ u Grčku! A sa njima i nekoliko desetina miliona dinara, ako ne i mnogov više. Sitnica!

“Pravo da ti kažem ovaj bofl što kupim “preko“ već dugo ne mogu da prodam kod nas. Sad moram da ga nosim u Rumuniju ili Mađarsku. Neće to više naš narod – profinio se!“ – žali se starija žena iz Vršca natovarena balama majica i zavesa.

Taj “profinjeni“ narod plaća u komisionu dvostruku cenu robe. Zato na Zelenom vencu i oko studentskih somova “radnja radi’! Farmerke i ostala roba ide kao alva.

Nedavno je “Petar Velebit“ uvezao cipele i čizmice koje koštaju preko 1500 dinara. I dobro se prodaju! Kupci nemaju mnogo više od dvadeset godina. I nisu samo “mamina i tatina“

Deca, već i oni što su mesec dana radili preko Zadruge.

“Želeo sam baš takve čizmice. Štedeo sam i kupio ih. Nisam kicoš i nemam baš para, ali kad mi se nešto dopadne…“ priča grafički radnik Mića Delibašić.

Naravoučenije: školujmo mlade dizajnere. Dajmo im šansu da pokažu šta znaju. Oni koji veruju mladima – veruju u budućnost! Novac koji se masovno odliva preko granice ostao bi našoj privredi. Svet je odavno shvatio da razvoj trgovine zavisi od mladog potrošača. Njemu se obraća. Hoćemo li i mi uskoro? Ako se neko boji računice, treba da zna: izbegavanje rizika, nikada ne svodi rizik na najmanju meru. Naprotiv! Ove generacije nonkonformista znaju šta hoće. I još bolje znaju – šta neće! Mladima više niko ne može da utrapi “rog za sveću“, niti parolu “kupujte ovde“ umesto dobre robe! Nju danas prodaje dobar i moderan dizajn, pa tek onda kvalitet!

Privrednici, privrednici, zar mi da vas tome učimo?

ALEKSANDAR TIJANIĆ,

OMLADINSKE NOVINE

List SSO Srbije

Broj 95

29. januar 1977.

BAZAR

13. mart 1980.

Broj, 395
B. Jeremić

DO NEBA I NATRAG

Capture
“U sredu, 26. januara 1972. godine nešto posle 17 časova, JAT-ov avion “DC-9“, na liniji Kopenhagen – Zagreb – Beograd, sa 22 putnika i 6 članova posade, eksplodirao je nad Čehoslovačkom, na visini od 10.000 metara. Veruje se da je udes preživela jedna žena! Tela putnika i ostaci aviona pali su atar sela Srpska Kamenica.“

Još iste večeri ova vest je objavljena preko svih svetskih radio-stanica, a sutradan se pojavila i na naslovnim stranama listova. U toj nesreći postojala je i jedna iskra radosti, koja je u početku samo tinjala i sve nas pothranjivala nadom da se dogodilo i nemoguće: jedna žena je preživela pad sa 10.000 metara visine!

U avionu JAT-a, koji je pre osam godina eksplodirao nad Čehoslovačkom, na visini od 10.000 metara, nalazila se i stjuardesa Vesna Vulović. Gotovo neverovatno, ali živa je stigla na zemlju, mada sa teškim potresom mozga, prelomom kičme, slomljenom levom rukom i levom nogom… Ali, već posle nekoliko dana znalo se: živa je i živeće! Njen oporavak, prvo u Srpskoj Kamenici, zatim u Pragu, potom u beogradskoj bolnici “Dr. Dragiša Mišović“, pa u Specijalističkoj bolnici na Banjici i rehabilitacionom centru u Igalu… mesecima je uzbuđeno pratila čitava javnost.

Ne samo zato što je ta 22-godišnja devojka preživela neverovatan pad i tako postala najsrećnija stjuardesa na svetu, već i zato što je svojom mladošću, upornošću i optimizmom, tako reći, prkosila zakonima fizike i medicine i dokazala da voljom može da se pobedi i najstrašnije.

Vesna Vulović danas se preziva Breka; već pet godina je udata, i sa svojim suprugom, mašinskim inženjerom, živi u malom stanu na Lionu, koji je dobila od JAT-a. nije samo brak dokaz da se vratila normalnom načinu življenja, već i to što se vratila poslu; već šest godina zaposlena je kao referent Odseka za rad sa putničkim aagencijama, u jednoj JAT-ovoj poslovnici u Beogradu. Ni svojim izgledom, ni ponašanjem, ni oblačenjem, Vesna Breka danas ne odudara od bilo koje mlade žene. U razgovoru nimalo nije usiljena ili nervozna, dobro je raspoložena i prijatan sagovornik. Ipak, nevoljno priča o sebi.

– Nisam nikakva zvezda čija je slava sada potamnela, jer se o njoj više ne piše, pa mi zato i ne prija publicitet – kaže jetko. – O meni se svašta pisalo, nesreća koju sam doživela bila je povod na izmišljanje raznih priča iz mog života. Tako se govorilo da sam želela da budem glumica ili manekenka, samo zato što sam nekoliko puta, još pre nego što sam se zaposlila u JAT-u nosila modele nekih modnih kreatora. Svaka mlada devojka želi da ima svoj džeparac, pa sam ga i ja tako zaradila nekoliko puta, a na manekenski kurs otišla sam po savetu svoje majke, koja je želela da naučim da hodam lepo. I tada sam htela da budem obična, a pogotovo posle nesreće koja me je dovela na novinske stupce. Želim što manje da se podsećam tog strašnog dana kad je pored mene stradalo 27-oro ljudi.

Upravo zbog svega toga Vesna Breka je odbila da ide u London, gde je godinama pozivalo uredništvo “Ginisove knjige rekorda“, pošto je i ona, kao svojevrstan rekorder ušla u ovu najtiražniju knjigu na svetu. A tu se kaže da je verovatnoća da preživi pad sa 10.160 metara iznosila jedan prema sto milijardi! Ipak, prošle godine, Vesna Breka je prihvatila poziv i otputovala u London.

– Zahvaljujući razumevanju kolega, a naročito moga šefa Rajka Berića – kaže Vesna – dobila sam nekoliko slobodnih dana i zajedno sa suprugom otputovala na sastanak sa Ginisovim rekorderima. Pošto nikoga nisam obavestila da ću doći, svi su se iznenadili kada su me ugledali, jer su pretpostavljali da nisam u stanju ni da se krećem. Tih nekoliko dana sam se zaista izuzetno provela, čak sam delila i autograme onima kojima je tako nešto postalo već uobičajeno, kao što je Pol Makartni, na primer. A sledeće izdanje ove knjige pojaviće se sa mojom fotografijom na naslovnoj stranici.

Vesna Breka se ne boji aviona! Kaže da je posle oporavka letela nebrojeno puta, odnosno izbrojala je 100 letova, a posle toga prestala.

– Sećam se, kad je pre osam godina iz Praga trebalo da me transportuju za Beograd – smireno priča ova mlada žena – pre nego što su me uneli u avion, jedan lekar mi je rekao da će mi dati injekciju za smirenje. Odbila sam da to učini, jer nikakav strah od aviona, čak ni tada dok je sve ono strašno još bilo jako u mome sećanju, nisam osećala, a pogotovu sada. Pored moje majke koja je verovala da ću se potpuno oporaviti, verovatno sam bila jedina osoba koja je isto tako mislila. Nijednog trenutka nisam dozvolila da se opustim, ni tokom oporavka, a ni kasnije. I posle sam morala neprestano da se dokazujem, jer su sve oči bile uprte u mene, svaka moja reč ili postupak merili su se po sto puta: to su radili prijatelji, poznanici, čitava javnost, pa i lekari.

Ipak, od svega toga, Vesni je najvažnije bilo što je ponovo počela da radi, doduše skraćeno radno vreme, 4 sata dnevno. Ali, to je najbolji dokaz da je za ovu mladu ženu sve strašno prošlo, kao u košmarnom snu.

B. Jeremić
Snimio: Srba Vranić

Bazar,
Broj 395,
13. 03. 1980. godine

2014. je godina a Brena još hara prostorima SFRJ ili kako to zovu danas, regioni…

a početkom  osamdesetih ako

si želeo biti in onda si trebao pisat o Breni…

evo jedan uzorak iz modnog časopisa….

PRAKTIČNA
ŽENA

05.02.1983.

BEOGRAD, BROJ 695

Vladimir Nedanoski

FENOMENI

Lepa Brena porodično: Brčko je varoš a sve varoši imaju i svoje zakone. Zašto ne vole svoju sugrađanku?

MOJA KĆERKA ZNA ŠTA RADI

• Pet miliona za goli “trbušnjak“ dobila Brena u Osijeku
• Kako je i ko silovao popularnu pevačicu usred bela dana
• Izbodena nožem i bačena uz morsku obalu!

brena008
• Brčko se pročulo po pruzi koja je odmah posle rata građena do Banovića. Od tada pa do današnjih dana ne pamti veću gužvu nego ovu oko Lepe Brene. Iznenadni uspeh do juče potpuno anonimne devojke doneo je i govorkanja različitog sadržaja i kalibra. Šta o svemu tome misle roditelji Fahrete jahić alijas Lepe brene?

             Kada se u vozu na relaciji Vinkovci – Tuzla povede razgovor o Lepoj Breni bolje je da ćutite. Tuzlaci i Brčani nikako da se dogovore kome pripada Lepa Brena, koja je, za nepunu godinu dana, zapalila sve uzraste od sedam do sedamdeset i sedam godina. gde je rođena, gde je živela i da li je tačno da ona, zapravo, potiče iz Srebrnog.

                Čovek koji poznaje stvari lako će zaključiti da mlada pevačica, s pravom mlada jer joj je tek dvadeset i dve, ne spada među one kojima su baš svi naklonjeni u najboljim namerama.

brana003

Ima vatre, ima dima…

Od železničke do autobuske stanice u Brčkom nepunih tri stotine metara a kaljuga veća nego u sred sremskog šora. Preskaču se ljudi, psuju, špricaju jedan drugom blato u odeću. Nemaju vremena za razgovor o Lepoj Breni.

– Sluš’o sam je na te-veu… ih …-otpuhnu mladić u kožnjaku.- Nisam ti ja baš zagrijan za te stvari. Ja za ………..prije, za sve ovo godina u Brčkom, nisam ni čuo. Kažu da je odavle. Može biti! Pitaj burazeru nekog drugog…

I gde ćeš, kuda ćeš nego u “dežurnu ustanovu za informisanje i zbrinjavanje“. Bife polupan, miriše pivo prosuto po podu, pritajen žagor…

– Taaako… Dobra je! A jel’, bogati, da li je nju Minimaks probijo? Šta se o tom u Beogradu priča?

– Ja mislim da je ona bolje pjeva zabavnjake. Tako bar kaže onaj moj jolpaz od sina.

– Znam ja kako se stiže na estradu. Možeš biti neznamtija kakav pjevač, ali, ako ne zavrneš suknju, možeš alaliti zauvijek.

– Disko, disko, Mile voli disko… Šta je to pjesma? Ma ostavi ćovjeće pusta divana. To će trajati još godinu i onda adio mare! One stvari, na primjer… Ima vatre, ima, ima, ima vatre ima dima u tvojim očima… To traje, to je stvar. Ovo mi više slići na zavlitanciju!

brema005Poslednji pevač male varoši

Kod Đede, jednog od popularnoih ugostitelja u Brčkom, peva u poslednje vreme Romkinja. Kažu, sa dosta uspeha. Muzika postoji i u hotelu ali tu nastupaju “stranci“. Pričaju da u Brčkom nema takvih talenata koji će uskoro zaseniti uspeh Fahrete Jahić.

– Ona ti je pjevala zabavnjake na igrankama. I to vrlo dobro – kaže meštanin upućen u te stvari. – Nema danas ni djevojlke i mladića koji će ti skoro ovdije zapjevati. Eto od talenata odavde potekoše Alma Ekmedžić, Dalipagić, Neda Ukraden… Pazi šta ti ja kažem: oni kao i da nisu odavle. Brena je prava Brčanka a to što se rodila u Tuzli nema nikakve veze… Tu je počela da pjeva i to je važno.

Šetnja po Brčkom daleko je prijatnija od ulaska u grad. Gde god da kreneš mladost i nasmejana lica. Ima nekog skrivenog temperamenta u hodu i ponašanju. Međutim, to se odmah da primetiti, nigde zalepljenog plakata lepe Brene. Tek, u privatnoj poslastičarnici Sbrije Halitija veliki zidni kalendar sa kolornom fotografijom Lepe Brene. Jedina koju smo u jednočasovnom opbilasku grada zapazili.

– Mene ne pitajte ništa, ja sam joj rodica – reče mušterija koja je tog trenutka pazarila kolače. – Može me neko pogrešno shvatiti!

Cena slave ili zavist

Kako se postaje pevač. Preko noći – sigurno ne. Preko noći se može postati popularan. Brčani o popularnosti nemaju baš najbolje mišljenje.

– Znaš li ti čovječe šta se priča po gradu. E to bi treb’o da čuješ pa da ti sine pred očima. Imam ti ja svjedoke koji će se na riječ zakleti da nije uspijela jer dobro pjeva! Ovdije ti neaš čovjeka koji se ne razumije u pjesmu. Ta Brena, to ti je velika mućka… To ti menadžeri spetljaju i eto biznisa…

– Vidijo sam sopstvenim očima kako joj u Osijeku jedan direktor daje pet milijuna na pupak. Samo da mu se svuće gola. Šta ti tu meni pjevanje, pa pjevanje!

– U Rijeci su je silovali mornari! To mi je brat javio! Tu pre neki dan. Bacili su je pored mora. Unakazili je da ju je milicija teško prepoznala.

Svedoka, zaista, imamo raznih!

– Pre neki dan izboli su je u Beogradu nožem. Ta će stradati, to ti ja garantujem! Evo čitaćeš koliko sutra u štampi.

Žene su samo slegale ramenima. “dobra je“, “fino pjeva“ i slično. Devojke su se smejale.

– Narodnjak k’o narodnjak! Ima ih ko pljeve. Bolje da je nastavila sa rokom! Mi slušamo “Čorbu“!

Od stotinu anketiranih ni jedno lepo mišljenje. Kao da su se Brčani zaverili protiv lepe Brene. Priče postaju sve monstrouznije. Po svemu sudeći Lepa Brena je “pazarila“ najskuplju moguću slavu.

Zavide joj, sine, – reče jedna baka kada smo je upitali zašto u Brčkom ne vole lepu Brenu. – Pusti ti njih. Neka je djevojka lijepa i zdrava. I, vala, nek pjeva dok joj se može! Ja sam stara ali znam da njena pjesma nije samo za novce!

brena009

Brčko je moj grad

– Dobar dan! Vi ste brenina majka?

– Ovaj… Saćekajte malo.

Ponovo se pojavila na vratima, nasmejala i pozvala nas da uđemo. – Morala sam da pitam ćerku. Vidjela sam odmah da ste iz novina.

Kroz uski hodnik put vodi do kuhinje. Unutra žagor. Pogled se za trenutak zadržava na kupatilu. Unutra devojka u farmerkama, nadvijena nad kadu, pere kosu.

Lepa Brena.

Pogodili smo jedan od retkih trenutaka kada je odvojila vreme da svrati do roditelja.
Nije izbodena nožem? Ni silovana?

– E, moj druže, priča se svašta,- kaže Ifeta Jahić, majka nove zvezde narodne muzike. – Tu i tamo čujem po dječić toga. Šta se tu može. Srećom, sačuvali smo pristojan krug kućnih prijatelja. Čujem od njih šta se priča. Ali, muž i ja mirno spavamo. Moja ćerka zna šta radi! Za nu pjevanje nije usputna zanimacija. Toliko je toga napisano, već se gotovo sve zna, ali moram pdvući da se ona i pjesma druže od malena. Kroz školovanje je uz muziku učila. Bavila se i sportom. Prekinula je zbog pjesme studije i to mi manjka. Ali, zarekla se ocu kada ju je pustio sa “Lirom“, danas “Slatkim grijehom“ da će fakultet završiti, i dva ako treba!

Uz burek popričasmo i sa Brenom. Punih dva i po minuta. Kretala je za Beograd. Imala je zakazanu probu.

– Priča se svašta. To je dobro. I mora da se priča. Ja sam zabavljač i moram zabaviti ljude. Ja, na kraju krajeva od toga zarađujem pare. Ipak, ima gnusnih priča! Toliko gnusnih da nisu ni za papir!

Prelistavamo Brenine fotografije iz mladosti. Na većini njih obeležja muzike i ritma.

 brema0004

Patuljci pojma nemaju

– Otkad znam za nju nosila je mini. To je moda njene mladosti. Sada je došla seksi odeća koja u potpunosti sliči miniću. Ne razumem zašto je napadaju zbog bedara i dugih nogu. Brena je lepa djevojka. Ponekad me naljute priče o milionima koji se lepe na njene grudi. Razumem da šou biznis ima neke, meni nepoznata, pravila. Moja ćerk je pošten i iskren zabavljač. Tako je bilo i dok je pjevla na igrankama. Sećam se njenih prvih para od pjevnja. Nas dvoje digli galamu a ona nam kaže da je sve u redu. Ona pjevala, ljudi bili zadovoljni i razveseljeni! Pare nisu problem!

U Brčkom postoji kafić koji drži jedan lekar. U njemu je kelner bivši matičar. Kafići su u modi. U njima ne baš često odjekne “Mile voli disko“.

Jedino deca priznaju da im se Lepa Brena izuzetno dopada. Saleću je sa svih strana. Brena je idol budućih narodnjačkih naraštaja. Brena ima duha, ona je bliska roku, ima hod španske plesačice flamenga. Brena se stalno smeje. Ona se ne smeje samo za novine. Ona je čovek smeha!

– Čiko zapiši, – vikao je komšijski hor uličnih fudbalera. – Lepa Brena je grom riba!
Odlazimo iz Brčkog. Na stanici roba “Trikotaže“ iz Brčkog, koja sve više postaje značajan proizvođač. Saputnik iz Slavonskog Broda, privrednik po zanimanju, reče nam da se Brčko sve više razvija i da će uskoro otvoriti jedan novi značajan pogon. Od njega smo saznali i to da će Brena uskoro pevati na jednoj dobrotvornoj priredbi u svom gradu.
Vladimir Nedanoski
Praktična Žena
05.02.1983.
Beograd,broj 695

RAD

26.06.1987. godina

Miroslava Ivančević

Uspeh naših naučnika

U SVETSKOM VRHU

Rezultati kojima su jugoslovenski naučnici startovali u oblasti istraživanja superprovodljivosti uvode nas u svetski naučni vrh na velika vrata i u pravo vreme

Vest da je grupa naših mladih naučnika, iz Instituta za fiziku u Zemunu, poslednjih dana maja, sintetizovala određeni keramički materijal, sa osobinom provođenja električne struje bez otpora – na temperaturi između 80 i 100 stepeni Kelvina – potvrdila je pretpostavku da se u oblasti istraživanja superprovodljivosti možemo uključiti u najveću svetsku trku koja je nedavno počela. Reč j eo trci sa vremenom u kojoj mnoge zemlje, svesne ogromnih mogućnosti z anove civilizacijske promene, epohalnije od pojave tranzistora, angažuju najstručnije timove, ogromna sredstva i najsavremeniju opremu a sve radi što bržeg osvajanja novih rezultata u oblasti superprovodljivosti.

U SAD, na primer, Državni fond za nauku odobrio je 1,6 miliona dolara za istraživanje u ovoj oblasti a Savezno ministarstvo za energiju u Vašingtonu udvostručilo svoju godišnju dotaciju koja danas za ova istraživanja iznosi 40 miliona dolara. U Japanu Ministarstvo industrije i spoljne trgovine takođe je planiralo izdašnu pomoć za istraživanja superprovodljivosti, i to privatnom sektoru, a osniva i institut u Nagoji za izradu uređaja na bazi superprovodljivih materijala. U trci, kao veoma ozbiljni konkurenti, nalaze se i Indija i Kina.

Kako je naš mali tim mladih naučnika sa više no skromnim sredstvima, u skučenim laboratorijskim uslovima i sa najneophodnijom opremom, postigao rezultate koji će ući u istoriju svetske nauke?

– Počeli smo pre svega godinu dana. Pratili smo zbivanja u svetu, uložili svoje znanje i sposobnosti i vrlo brzo sintetizovali materijal na bazi oksida itrijuma, barijuma i bakra za koji smom posle tri provere, bili sigurni da pokazuje osobine superprovodnika na temperaturama oko 100 stepeni Kelvina – kažu u Institutu.

Da se do ovako krupnih rezultata može doći prvenstveno zahvaljujući znanju, potvrđuje i činjenica da su tim zaljubljenika u nauku predvodili dr Goran Stanišić (diplomirao, magistrirao i doktorirao na sintezi keramičkih materijala), dr Zoran Popović i dr Miodrag Pavlović (koji su prošli izuzetno dobru školu karakterizacije materijala i dugo godina se time bave), mladi ljudi koji su se permanentno stručno usavršavali.

Značajnu osnovu visoko kvalitetnog naučnog rada u oblasti superprovodljivosti u Institutu u Zemunu, dr Marko Popović,direktor OOUR za konverziju energije, vidi i u veoma razvijenoj nauččnoj saradnji koju Institut godinama neguje sa nizom naučnih i obrazovnih instituacija u zemlji i u svetu. Prema njegovim rečima, ta saradnja, koja u nekim slučajevima liči na konstruktivnu konkurenciju, učinila je da ovaj naučni tim postane naš najznačajniji stožer u oblasti istraživanja superprovodljivosti.

U sam vrh svetske nauke jugoslovenska ekipa ušla je na velika vrata i u pravo vreme. Valjalo bi nam da tu i ostanemo. Jer, eksperti tvde, superprovodnici će doneti uštede u prenosu energije koje se procenjuju na više desetinamilijardi dolara, uneće pravu revoluciju u kompjutersku tehnologiju, omogućiće stvaranje velikih magnetnih polja potrebnih za rad fuzionih reaktora, kretanje velikih brodova bez elisa i doneće nesagledivo dugačak niz drugih mogućnosti. U trci sa vremenom, njihova masovna primena postaje pitanje dana.

Sledi ispitivanje fizičkih i hemijskih osobina novog materijala, rad na tome da materijal zadrži osobine superprovodnika i na višim temperaturama, iznalaženje nekih teorijskih odgovora na pojedina bitna pitanja i, na drugoj strani, rad na stvaranju tehnologija, odnosno na aplikaciju ovog otkrića.

– Strategija tehnološkog razvoja SFRJ a posebno Program mera za podršku razvoja nauke i tehnologije, pružaju dovoljno mogućnosti da se, kada su u pitanju ovako zbačajni programi, reaguje adekvatno. Ukoliko se to dogodi, naš dalji rad ne bi se, kao do sada, odvijao nauštrb sopstvenih rezervi Instituta i ličnoh primanja zaposlenih – smatrta dr. Marko Popović i dodaje:
– Samo ono društvo koje bude na vreme shvatilo šta gubi time što na primer jedan čas rada nekvalifikovanog radnika sa buldožerom vrednosti od 2,5 do 3 hiljade dolara plaća 25 hiljada dinara, a jedan čas rada doktora nauka, sa instrumentima i opremom koja nekada košta 2 do 3 stotine hiljada dolara, plaća 5.000 dinara, može biti ono društvo koje će moći da stvara ne samo uslove potrebne za nova naučna otkrića, i nove tehnologije, već i za njihovu adekvatnu primenu. Oligledno, tehnološki odnosno ukupan društveni razvoj, traži ne samo visoko kvalitetan naučni rad,već i zreliji odnos čitave društvene zajednice prema svemu onome što taj razvoj pretpostavlja.
Miroslava Ivančević,
RAD,
novine sindikata SFRJ
Broj 2513
26.06.1987. godine

NON

 

Nove Omladinske Novine

List mladih Srbije

Broj, 618

25. Oktobar 1987.

Petar Luković

na rubu živaca

ŠTA ŠTAMPA ŠTAMPA

 

Parče po parče nacionalnog bića – mnogonacionalna pogača!

 

 

 

            Uzbudljiv život u našoj mnogonacionalnoj zajednici, iz dana u dan, postaje sve uzbudljiviji. Iz iskopanih rovova oko naših mesnih zajednica, za sada bez pasoša, oprezno prelazimo nevidljive granice i kao, fol, komuniciramo, dogovaramo se, insistiramo na zajedništvu, a ima i onih nastranih tipova koji se pozivaju na bratstvo i jedinstvo.

Uglavnom, čuvamo svoju opštinu, kunemo se u svoju republiku, pazimo da ne povredimo ugled naših lokalnih, domaćih funkcionera. Svoje parče nacionalnog bića čuvamo po svaku cenu. Kud bi nas odvelo da svi postanmeo Jugosloveni, a da zaboravimo iz koje smo republike, šta smo po nacionalnosti! Daleko bilo.

Učvršćivanju ovakvog mentaliteta sve više pomaže štampa za koju je, izgleda, pitanje časti navođenje nacionalnosti, u svakom, pa i trivijalnom slučaju. Ako ovako nastavimo, nije daleko dan kad ćemo u novinama da čitamo i sledeće priloge:

“Danas je na Bulevaru revolucije, ispred kafane “Grgeč“ došlo do lakšeg sudara. Slovenac, Ramija Mujkanović, iz Celja, udario je svojim kolima “jugo“ mladu, 23-godišnju Srpkinju po ocu, Stanislavu Đorđević. U pomoć su pritekli milicionar, Hrvat Miloš Treban, i Bugarin po dedi Vasil Stojčevski, kome je inače prvi sused Albanac, ali te dve porodice žive u slozi. “Svake nedelje, priča nam Vasil, skupljamo se i gledamo TV dnevnik. Onda malo mezimo, i pričamo. Baš nam je lepo“. Miloš Treban, koji se pre dve godine preselio iz Karlovca, izjavio nam je da ga je beli grad dočekao oberučke: “Radujem se što je Beograd tako lep, tako čist. Verujem da će Bakočević i sledećih godina zapeti da nama, Beograđanima, učini život što sjajniji,“.

Na mestu sudara zatekao se i Slovenac Jane Rožman koji je u predivnom gradu Beogradu na proputovanju. “Van sebe sam od sreće što sam se našao upravo ovde – izjavio je Jane. – U Srbiji sam odlično jeo i kući nosim nekoliko recepata za internu upotrebu.“

Dok su radnici gradske čistoće  s pločnika čistili fleke srpske krvi, razgovarali smo sa jednim od njih. “Ja sam Zoran Jovanović, Rom iz Boreče. Drago mi je što ste mi prišli jer sam upravo sinoć, u emisiji na romskom jeziku, čuo da u nekim zemljama Afrike ima potlačenih naroda. Milo mi je što živim u Srbiji, jer su ovde svi Stbi jednaki“…

Vaš reporter je dužan da saopšti da je u ovom incidentu između Slovenca Mujkanovića i Srpkinje po ocu Đorđevićeve –  bilo i drugih očevidaca. Konkretno, slučaj su pratila osmorica Hrvata od kojih jedan ima majku Crnogorku, pa ga je teško odrediti, 26 Srba (dvojica nisu htela da kažu odakle su im majke), tri muslimana, 1 Albanac (bio u tramvaju), 14 crnaca iz Bukine Faso (bili na ekskurziji u Beogradu), dva Mađara iz ambasade, i četiri makedonca, uključujući Vasila. Povređenoj Stanisalvi nije ništa, ali ona ionako nije bitna u čitavoj priči…“

Ili:

“Juče su na stadionu “Crvene zvezde“ igrali ljuti rivali: beogradski crveno-beli namerili su se na kršne đetiće iz “Sutjeske“. Tim “Zvezde“ počeo je utakmicu u klasičnom sastavu: Srbin – Srbin – Crnogorac – Crnogorac – Crnogorac – Srbin – Hrvat – Nišlija – Musliman – Hrvat – srbin. Tim “Sutjeske“ igrao je sa sledećim igračima: srbin – Srbin – Crnogorac – Crnogorac – Hrvat – Slovenac – Crnogorac – Srbin – Nišlija – Crnogorac – Crnogorac. Utakmica je završena rezultatom 2:2, a golove su dali u 8. minuti Srbin III (1:0), u 26. min. Hrvat (2:0), u 44. min Srbin I (1:2) i u 87. min. Crnogorac (2:2). Žuti kartoni: Nišlija I (11.) i Nišlija II (27.). Sudija : Makedonac. Na stadionu je bilo 22.411 posmatrača: 11.234 Srba, 2.115 nacionalno neopredeljenih, sedam Jugoslovena, 876 Hrvata, 192 Albanaca, 7.987 Crnogoraca. Vreme je bilo jugoslovensko: malo oblačno, s povremenim zahlađenjima, i ledenim udarcima u pojedinim federalnim jedinicama.

Živi bili pa videli.

Petar Luković

NON

List mladih Srbije

Broj, 618

25. oktobar 1987.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: