Sećanja…

 

Salko Repak

           Postoje glumci koji ostaju u sećanjima gledalaca po svega nekoliko uloga, ali se te njihove uloge pamte kao nešto najlepše što su gledaoci u pozorištu videli.

             Salko Repak se pojavio kasno na beogradskoj pozornici. Došao je u vreme kad se formiralo Jugoslovensko dramsko pozorište, ali nekoliko njegovih epizodnih uloga ostale su nezapažene pored čitavih niza drugih velikih rola ostalih majstora. Izgledalo je da stil ovog pozorišta ne odgovara mnogo ovome glumcu. I on je ubrzo promenio kuću, otišao je u Beogradsko dramsko koje je u to vreme bilo na pragu svoga zlatnog doba, o kome i danas govore Beograđani koji se tog vremena sećaju kao o najlepšem vremenu za koje beogradsko pozorište zna posle drugog svetskog rata.

U to vreme za većinu pozorišnih posetilaca ići u pozorište, značilo je ići u Beogradsko dramsko pozorište, jer su ostala pozorišta nekom čudnom igrom slučaja baš onda kad je Beogradsko dramsko doživljavalo svoj procvat preživljavala duboke krize; naročito Narodno, u koje će nešto kasnije Salko Repak preći i u njemu završiti svoju karijeru jednom od najblistavijih uloga koja se posle rata videla na beogradskim pozornicama.

U to vreme Beogradsko dramsko pozorište imalo je mnogo mladih glumaca koji su i danas možda prva imena beogradskog dramskog pozorišta.  Ali starijih glumaca, glumaca sa iskustvom, bilo je malo. Salko Repak, koji je ceo svoj život proveo u menjanju pozorišta, koji je navikao i na veliku pozornicu Hrvatskog narodnog kazališta, i improvizovanu scenu u nekom bosanskom ili dalmatinskom selu u Kazalištu narodnog oslobođenja, baš sa tom vrstom raznovrsnih iskustava postao je dragoceni član ovog mladog kolektiva. Jedno vreme bio je njegov upravnik, ogledao se kao reditelj, igrao kao glumac.

Iako su mnogi gledaoci Repaka i ranije znali za njih je ova uloga u Pristlijevom komadu “Inspektor je došao“ bila veliki događaj. To veče Repak je stalno bio na sceni, vodio istragu povodom jednog komplikovanog slučaja, tom istragom golico radoznalost gledalaca i uzbuđivao savesti ljudi na sceni. Takve uloge glumci obično ne vole, jer je u svakom od njih pomalo prisutan strah da dugo prisustvo na sceni gledaoca čini pomalo ravnodušnim prema glumcu, koji ulaže najveće napore da bude zanimljiv. Pogotovu ako je uvek u prvom planu, ako stalno govori, ako izgleda da se svim ostalim na neki način nameće i da je on te večeri glavni. A uloga Inspektora bila je baš takva uloga. Bilo je potrebno mnogo napora da se ta uloga napravi dobro i još više da se učini zanimljiva gledaocima. I šta se dogodilo? Repak je te večeri bio junak dana! Iako je igrao sa glumcima nesumnjive darovitosti i bogatog iskustva, on je dominiro scenom. Sve ono što se znalo za Salka Repaka ali što beogradski gledaoci sve do te večeri nisu imali prilike i da vide, odjednom se obelodanilo i Repak je od glumca o kome se dobro govori postao glumac koji potvrđuje – sve ono što se o njemu nekoliko godina pričalo, a što gledaoci nisu imali prilike da vide.

Često se dešava da dobar glumac i u dobrom pozorištu ne može da dođe do izražaja i da sa promenom pozorišta pokaže sve što može da pruži. Pre sezonu-dve Beograđani su imali prilike to da vide u slučaju Jovana Milićevića. Nešto slično se dogodilo uvek kada bi Repak menjao pozorište. Jer, njegov nemirni duh ubrzo ga je odveo u najstarije beogradsko pozorište da u njemu završi karijeru u punom sjaju. I tu je Repak imao relativno, malo uloga ali te male uloge u stvari doprinosile su sve više i više njegovoj reputaciji.

U dramatizaciji i novoj postavci “Zone Zamfirove“ Repak je igrao Hadži Zanfira. O toj dramatizaciji i toj predstavi, postojala su različita mišljenja. Kritika je sve to zajedno, uglavnom odbacila kao nuku vrstu scenskog primitivizma a publika čvrsto prigrlila kao dragu predstavu koja je išla i punila kuću nekoliko sezona. Ali i kod kritike i kod publike Repak je dobro prošao. U jednom trenutku on je odbacio neke šablone i zbog toga pomalo odudarao od opšteg stila. Malo su otišli u drugi plan i Zona i Mane i Manulić a bio na neki način glavni baš taj Hadži Zamfir kome je Repak umeo da da neku unutrašnju ljudsku boju i da od njega stvori tragičnu ličnost.

Patrijahalni despot u Repakovoj interpretaciji postajao je slomljen čovek, tragična ličnost kojoj je kćerka, koju je od svega na svetu voleo, nanela bol. U trenutku kada stari hadžija dolazi da pregovara sa Manetom, kada obilazi oko teme i kada ga Mane muči jer neće da mu kaže da hoće da se oženi Zonom, Repak je delovao kao poražen i slomljen čovek kome se jednim nemilim događajem srušen ceo svet. Ako se zna da je pre toga u razgovoru sa tetka Dokom prezrivo gledao na mehadžijsku fukaru i da je za njega taj Mane bio jedno obično “kuče u čakšire“ onda je gledalac mogao da otkrije koliki je bio njegov poraz i koliko je dubok bio njegov bol.

A u završnoj sceni svadbe samo jednom malom pomalo tužnom grimasom, više grčem oko usta nego grimasom, Repak je opet odavao čoveka koga je zadesila velika tragedija. Jeste, on se veseli, on je na sve to pristao, ali s njim je posle te svadbe gotovo, to je udarac koji teško da će moći ikada da zaboravi, a možda neće moći ni da preživi. U trenutku kada stari Hadži Zamfir povede kolo, njegovo lice je lice čoveka koji prisustvuje sopstvenoj sahrani. A to je postignuto samo jednim tužnim osmehom koji se skamenio na njegovompotpuno mirnom i do mira ukočenom licu.

Nastajali su tužni dani za beogradska pozorišta. Kao da je neko prekrstio čarobnim štapićem preko Beograda počele su nekoliko godina da se u svim beogradskim pozorištima ređaju slabe i prosečne predstave i ljudi su obilazili pozorišta duboko uvereni u to da nemaju u njima šta da vide. Najednom kao nekoj priči, tačnije bajci, kada se u trenutku u kome izgleda da je sve izgubljeno javi neki čudotvorac ili čarobnjak, Beograd je doživeo predstavu decenije.

Bila je to predstava Voukove “Pobune na Kejnu“ u kojoj je Repak doživeo svoje zvezdane časove. Igrao je kapetana Kviga, uzročnika i vinovnika čitave pobune na brodu Kejn, i, na neki način, glavnog aktera ovog procesa. Scenom je dominirao Ljubiša Jovanović kao nezaboravni advokat Barni Grinvald, do trenutka dok se pred porotom nije pojavio kapetan Kvig. Od onog trebutka kada je Repak stupio na scenu oči su bile uprte u njega. U odnosu na ono što se događa na filmu, uloga kapetana Kviga u pozorištu je mala uloga. Njegov iskaz pred sudom traje svega nekoliko minuta. On na sceni boravi relativno kratko. Na scenu stupa sigurno i samouvereno sa scene odlazi skrhan i poražen. Izgleda de je Repak u stvari najbolje umeo da kao glumac fiksira one trenutke u kojima čovek doživljava poraz. I to ne bilo koji i bilo kakav poraz, nego onaj poraz u kome se ruši ceo unutrašnji svet, posle koga više nikada ne možemo da se oporavimo i posle koga je sa našim životom, u stvari, gotovo.

Njegovi nervozni pokreti, njegovo opiranje pred advokatom na onaj način na koji se bolesnici opiru pitanjima psihijatra delovao je i na scenu i na gledalište. Najednom se pozornica pretvarala u pravu sudnicu, lica iz porote menjala su izraz, prisustvovali smo ne jednoj  običnoj ljudksoj drami nego elementarnoj čovekovoj nesreći. A sve to, i ti nervozni pokreti, i taj pomalo plahoviti glas, i taj neobjašnjivi sjaj u očima, koji od prvog trenutka treba da sugeriše nesigurnost, delovali su na ljude toliko da su i posle, kada su videli film, koji je davao mnogo kompletniju i mnogo kompleksniju sliku dela i nehotice pravili poređenje između scene na sudu koju je majstorski oživljavao Hemfri Bogart i scene na sudu koju je beogradskim gledaocima prezentirao Salko Repak.

Šta je sve to što je sobom donosio izlazeći na scenu Salko Repak. On je, pre svega, uvek na sceni igrao ili ličnosti koje same sobom nisu mnogo simpatične ili ličnosti koje su učesnicima drame nesimpatične. Tim, dakle, nesimpatičnim ličnostima on je davao i jedno unutrašnje ljudsko objašnjenje i blagodareći toj ljudskosti uspevao da od njih stvori žive ljude. Čovek koji je nesimpatičan u Repakovoj interpretaciji nije bio nesimpatična ličnost zbog toga što je zao nego zato što je nesposoban da greši u odnosu na svoje principe, vaspitanje koje je dobio, svet u kome se formirao. Idući tom linijom Repak je stvarao više tragične nego neumoljive despote i pomagao gledaocima da do kraja sagledaju tu tragiku. Umesto otpora i mržnje on je kod gledalaca izazivao razumevanje i sažaljenje. Činio ih je boljim i humanijim. Zato je i bio veliki glumac.

P. PROTIĆ

časopis:

300 čuda

 broj, 312

 11. april 1967.

o glumcu možete pročitati još

na ovom linku:

http://www.stolac.ba/salko-repak-prvi-bosnjak-na-pozorisnim-.aspx

 

Nekoliko reči o odlasku

Dušana Polovine…

 

dulepola.jpg

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: