Tomislav Tiljak

 

(31-03-1951—16-04-2018)

                               Druženje sa knjigom pesama Hitac sna počelo je od trenutka kad sam je dobio kao klinac koji se oduševljavao poezijom. Poeziju iz te knjige sam pio krišom, pohotljivo, neumereno,  kao očevu rakiju… autore sam nosio ljubomorno u sebi… Slavicu, Mirjanu, Torbicu, Nebo od Nebojše, pesmu Proleće od Petra sam čak naučio napamet i govorio u posebnim prilikama…

                     A jedna  od pesama ili stil pesme za koju sam se tajno zalepio beše pesma od Tiljka pod naslovom Parodija. U toj pesmi autor je sve rekao o životu i okruženju koje nas prati što jeste: podlost ljudske rase. Napisana iskreno da čitaocu ukaže na razmišljanje mladog čoveka koji  je shvatio suštinu ponašanja ljudskog roda. Napisana tako da je jezikom i stilom odskakala od ostalih prisutnih autora u toj stihozbirci. Još garnirana ilustracijama Miše Jurića** delovala je van vremenski što je i potvrdila aktualnošću do današnjih dana. Inače, Tomo je poštovao strogo obzir Kiš-a da pazi na reči koje i kako koristi za rimu. Pesme pitke, melodične…lahko se mogu uglazbiti.

                           Jedna od srećnih okolnosti u mome trajanju beše i ta što sam i lično poznavao giganta iz ove sredine. Svoju umetničku klicu koju smo upoznali kroz poeziju uneo je u rad sa kožom gde beše maestralan. Ili, da pojednostavim sve što je dotakao u svojoj sferi zanimanja  pretvarao je u umetnost koja godi.

                       Svestrani Tomislav Tiljak se posle četiri i po decenije javno vratio poeziji i to Lirici. Takav je i dodelio naslov  knjizi koju je spremio i ponudio čitaocima. Jedan je od nekoliko njih iz legendarne zbirke ‘Hitac sna’ koji nam je ostavio samostalnu zbirku pesama. Knjigu sam dobio, što mi je posebno drago, za svoj jubilarni rođendan 2015. godine. Bio je lep sunčan novembarski dan pa smo se fotografisali za istoriju.

                        I ne preostaje nam ništa drugo nego da se upoznamo sa rečima koje je Tomislav složio u pesme…

Moj svet je jedan teatar

i postavljen je na daske

i vidim – sve je tek gluma

znam – sve su tek maske.

 

I ceo taj grad, platane i reka

sve su to kulise, zavese od pliša;

tu je moj život tek uloga.

Scena – veče i neka kiša…

 

I svi se gledaju u čudu

i u pesnice stežu ruke

jer svoju ulogu igram dobro

ne aplaudiraju , ćute … (zbog buke).

Nisam kriv.

Svi su glumci , a uloge ne biraju…

Ne, nisam kriv;

-U mojoj drami samo statiraju.

 

Moj svet je jedan teatar

i postavljen je na daske

i znam – sve je tek gluma

vidim  – sve su tek maske.

 

SLIKARU**

Ne daj zglobu da ti bolom

Objasni da kasniš

I da si na krivom putu.

 

Ne daj da te rečju golom

Nauče da patiš,

Jer zlo čeka u svom uglu

Da se ti zasitiš neba!

Znaćeš šta je pravo

Kada se zaklope zamke

Vere od zlata i hleba,

a srce uzme đavo,

i kad potrošiš slamke

znaćeš šta ti još treba

 za put do vrhunca!

 

I zato ispuni svoje:

• Propni tog konja do neba!

Iscedi iz sunca

još malo krvi za boje…

 

KAFANSKA

 

Jedne je noći

Ponovo došla

Kao stara čežnja

Kao stari bol.

 

Zvukom davnih reči

Kafanom je prošla

I sela za moj stol.

 

I šaptasmo dugo

k’o dva stara druga

o danima sreće što su nekad bili…

 

ja I moja pesma

ja I moja tuga

zajedno smo pili!

 

 

SUSRET

 

Sretnem je katkad i setim se.

Zatrepere kroz misli

one sjajne, tajne oči Aprila

i shvatim da je bila

jedina moja

nedovršena tuga.

Setim se dok tako

ćutke i polako

prođe pored mene.

Dok nešto tiho

vene po pločniku…

 

RIBAR

Mrežama lovim sunce.

Mrežama za krupnu ribu.

Mrežama retkim…

 

Veliko prazno mesto

 gde je plesalo srce

izgubljeno ludo tapkanje u tami

odlazak jedan

i prazno mesto

gde je grejalo sunce…

 

I mrežama ga lovim…

Mrežama za krupnu ribu.

 

Mrežama retkim.

 

DRUGI PUT SANJAJ JAČE

 

Ako me sanjaš, sanjaj tiho

da ne čuje niko taj dah…

 

Neka moje mesto 

ostane toplo kao da sam tu.

 

I sanjaj često.

Bar dva puta u istom snu.

 

Prvi put sanjaj strah;

Sanjaj kako negde daleko nepoznat neko

Rasipa ljubav u prah.

Sanjaj me ljuto, sanjaj vrelo…

 

Drugi put – sanjaj me meko

kako ti usnama milujem čelo

i kao lišće palona staze

radošću prekrivam telo

i kako te oči moje maze

• sanjaj me čisto belo.

No uvek,

ako već sanjaš,

sanjaj tiho

da ne čuje niko

taj dah…

 

GLAD

Umreću

kad zanemi ta jesen u meni.

Umreću

siđe li sunce

u moj žuti dan…

 

 

 

 

 

 

Advertisements