MIROSLAV ANTIĆ

                                                                                                                                     БАЛАДА

Од свих си девојака била тиша,
збуњена, сама, неприметна, бледа.
Еј, зашто ниси бар порасла виша,
бар виша за пола педља?
Једне је ноћи ударала киша
тако јако ко чувари реда…
Еј, зашто ниси бар порасла виша,
бар виша за пола педља.
 јер када си се о дрво крај врата
обесила једном у свитања седа,
између босих ногу и блата
било је размака само – пола педља.

 

Ako odeš…

 Ako odeš,
široko sivo stopalo gradskog neba zgaziće moju tršavu
glavu i razliti pločnicima.
Razbiću čelo o bandere
i sva ću
pluća izjecati i izjaukati.
Pokidaću košulju i kožu sa grudi
noktima koji su sada crni i zapušteni kao lišće koje po
ivicama polako počinje da truli.
Jer sve na tebe liči.
Ukus tvoje krvi prodavaće dečaci,
sa kupinama, pred mrak, po uglovima ovih ulica.
Razlivenu toplinu tvoje postelje
vezaće u čvorove sestre u bolnici.
Dezinfikovaće smisao tvoga osmeha na čaši iz koje si pila
lekove. Obrisaće novinama reči koje si mi govorila kroz
prozorsko staklo.
 I sve će svesti na brutalno.
Ako odeš, ponećeš mene,
a sebe ćeš ostaviti u oblicima moga sna i jave,
koje će sažaljevati ili nepoznavati ljudi u prolazu.
Sve ću kuće ocrniti katranom
i tući one koji ne umeju da nariču kad se spomene tvoje ime.
Jer laž su priče o ponovnom susretu, laž
sve uspomene i posete rodbine nedeljom popodne.
Nikad se više nećemo naći.
Ostaću sam pod svrdlom svetiljke sa tavanice
iz koje će mi se stvarnost godina uvrteti u potiljak.
I sve lepo će s tobom umreti.
 
  
      Miroslav Antić   
  (14. 3. 1932. – 24. 6. 1986.)
 
                   „Rođen sam 1932. godine U severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čitava moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih još želeo, još nemam, i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju, koja bi poslužila, ako nikom drugom, bar đacima u školi, jer oni, na žalost, moraju da uče i život pisaca.
Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio na kompresorima, obrađivao drvo – umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije.
Imam i neke nagrade i priznanja. Dve “Nevenove”. Jednu za životno delo u poeziji za decu. Goranovu nagradu. Nagradu Sterijinog pozorja. Zlatnu arenu za filmski scenario. Nagradu oslobođenja Vojvodine. Sedmojulsku nagradu Srbije. Nosilac sam Ordena zasluge za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list “Ritam”, ili uređivao Zmajev “Neven”.
Najviše bih, ipak, voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima…
 
 mikaa
 
 
 
 
 
 
 
 fotke iz emisije TV NOVI SAD
PLAVA ZVEZDA
 
 Plava zvezda
 
Iza šuma, iza gora, iza reka, iza mora,
žbunja, trava,
opet noćas tebe čeka čudna neka zvezda plava,
zvezda prava.
Čak i ako ne veruješ,
probaj toga da se setiš.
Kad zažmuriš i kad zaspiš, ti pokušaj da je čuješ,
da odletiš,
da je stigneš i uhvatiš i sačuvaš kad se vratiš.Ali pazi:
Ako nije sasvim plava, sasvim prava,
mora lepše da se spava, da se sanja do svitanja,
mora dalje da se luta,
trista puta,
petsto puta,
mora druga da se nadje… treća… peta…
mora u snu da se zadje na kraj sveta
i još dalje iza kraja – do beskraja.Mora biti takve zvezde.
Što se čudiš?
Pazi samo da je negde ne ispustiš dok se budiš.
Pazi samo da se negde ne izgubi,
ne povredi.
Takva zvezda u životu mnogo znači, mnogo vredi.Ja ti neću reći šta je ova zvezda plava,
zvezda sjajna.
Kad je naðeš – sam ćeš znati.
Sad je tajna.
 
 
 
 

 MIROSLAV ANTIĆ

 Posmrtni mars klovnova
 
Kad umrem
bar sam siguran:
niko se nece dovući da mi pljune u lice Svi cete mi odjednom biti prijatelji
i ko zna kakvo izmisliti priznanje.Potpuno vas razumem:
mrtvi ljudi nisu zločinci,
nisu gadovi,
nisu ubice.
Smrt je – pomilovanje.Smrt je najpristojniji način da se ode
bez pozdrava,
bez obećanja,
na miru.Smrt je invalidnina herojima za amputirane lobanje
i nesanica pepela u kojoj duše trava vetrove ištu.Odlaskom se znatno dobija:
plakatiraju čovekovo ime i prezime po uglovima
na malo finijem papiru
i svako vas čita,
čita,
kao da ste odjednom postali vrlo važna izložba
ili premijera u pozorištu.Ako to mora da bude u nekakvu jesen,
– neka bude.
Zemlja ne menja boje kao trava i vetar.
Zemlja uvek mirise samo na presne ljude
uporno,
metar po metar,uporno,
grudvu po grudvu,
zemlja je gluvonemo zgrušano veče
sasušeno i tamno kao pokojne lude.
Zemlja je veliki san o pticama krtica
i zvezdama crva
otečen,
i ako sve to baš mora da bude u nekakvu jesen,
– u redu,
neka bude.Gledaću kako sunce nagriza drveću ruke
pa su dlanovi lisšća ranjavi i krti,
a mostovi tegle na ledjima topli vetar
što prve kiše najavljuje. I ako već svi odlaze
po nekakvom zakonu pomirljivosti i umora,
učiniću to odjednom,
ne poštujući priglupe i svakodnevne smrti,
nestpljiv da dozivim taj mrak
što mi se u zenice strmoglavljuje.I smeškajući se,
a neću objasniti zašto se smeškam
i šta osećam
dok mi se u raznobojnim klikerima očiju
hiljadu svetlosti menja.Morate već jednom shvatiti:
ja samo na sebe podsećam
ovako pijan od snova i proklet od poverenja. Posle mene slobodno dišite
i vi
sa rukama od crepa,
i vi
sa rukama od kolača.I prelamajte se u bezbroj nijansi
od crne
od bele,
– nikad me nećete stići
jer bio sam drukčija prizma.Ja sam
ispred nosa svih vrlo postovanih pronalazaca
prvi uspeo da patentiram
pod istim rednim brojem osmeh zanosa
i cinizma.Ja sam
ispred nosa svoje vrlo cenjene generacije
prvi išao da onjušim oblake
i prvi se namršten vratio.I sad znam
da je mudrije učiniti korak van sebe
nego proći milione kilometara
u svojim grudima.Inače,
bio sam pomalo vanbračno zaljubljen
u vetrenjače
i stanične restoracije
i pošteno sam,
čini mi se,
platio,
kiriju što sam živeo medj ljudima.Nije mi žao
što sam ispao naivan
kao dimnjak – sanjalica
koji za života čeka da ga proglase za vulkan,
iako nisam bljuvao ni pepeo ni žar
put oblaka i ptica.Ja sam večito cvetao plavo
i to bez razloga plavo
kao jorgovan
u blatu ispred kasapnica.Ja sam mislio:
dobro,
razmrskajmo usijane čelenke o zid,
možda će se iz toga izleći nekakvi dani.Ja sam mislio:
dobro,
sve grobare na baštovanski kurs,
možda ćemo naučiti
na kosti da kalemimo cvet.Sad mi zbilja više ničega nije žao
i neću urlati
ni sliniti u rukav ako sutra neko
ko bude pozvan da nišani
– na mene prstom ne nanišani.Pljujem ja pomalo na vas,
nadmeni budući.Da se nismo ovako prljavi grizli i parili,
da nismo ovakvi nakazni pre vas krvarili
i sanjarili,
voleo bih da vidim na šta bi ličio
vas okupani,
puderom posuti,
razmaženi svet.Kad umrem,
samo će mi biti žao ptica,
jer sve vreme sam sanjao letove,
pa ono drugo za mene nije imalo
naročitog smisla i značenja.A vi se nasmejte
kad spuste u raku velikog klovna
i njegove nerazumljive svetove
umorne od životnog šegačenja.I neka sve prodje bez molitvi
i rodoljublja.
Uličarkama
donji veš od kaludjerickih riza!Nisam bio ni ikona,
ni vojnik,
ni gradonačelnik u provinciji
kome bone decu vaspitavaju.Cirkusi su bili moja najveća ljubav
i moj najveći patriotizam,
i radjao sam se kad su ginuli,
a umro kad vaskrsavaju.Vi možda shvatate:
bio sam tu
da vam prstom na usni napišem osmeh
i na trepavicama suzu u isti mah.Bio sam razapeta čelična žica
izmedju bivših koji sve lepo veruju
i budućih koji u svemu traže trik.Po meni je igrala
balerina sa amputiranom nogom
i kišobranom u ruci,
i svima vam je zastajao dah.Kažite hvala što se nisam prekinuo
i zgrušao vreme u crven krik.Hoću da čujem taj aplauz
kojim ste dlanove raskrvarili
pod ogromnim šatorima neba
naduvenim od ridjih vetrova što oluju obećavaju.Jer pošteno je,
na kraju krajeva,
razumeti komedijaše koji su se zbog vas izmotavali.
iako su mogli da sidju u publiku
i da za svoje pare psuju i obožavaju.Ako sve to mora da bude u nekakvo proleće,
– neka bude.
Belo od kiša
proleće je tek okrečena fabrika etiketa
na granama ispod kojih idemo.Zalepite mi usput na čelo jedan list
i ništa više,
– ako se razumemo.

Ostalo može da ostane kao i kad sam disao.
Neka se lepršaju suknje i marame.
Nek neko nekom zariva nož u vrat,
i neko nekom i dalje šapuće: draga.

Neka izgleda kao da sam se vrlo učtivo
i diskretno udaljio
i u slivnike prospite svaki svaki drugi smisao.

U destoj sam leteo na mesec.
U dvadesetoj sam leteo na grudobrane.
U tridesetoj sam odleteo dovraga.

Na kraju:
ne umivajte me, molim vas.
Maramicom mi pokrite lice
ako vam smeta moja budalasta maska.

I čegrtaljke u šake,
a onda:

orkestar,
molim jedan sasvim tihi jecaj!

Upalite sve ulične svetiljke i reklame
neka grad izgleda kao arena
pre mog odlaska.

Zar ne primećujete,
gospodo i dame,
da smo u smrti opet nekako samo deca.

Vama ce od našeg poslednjeg kikota
utrnuti rskavica u zglobovima,
a to je,
ustvari,
naša poslednja naivna šala,
poslednja salva crnog snega
po vašim licima sivim.

I ko zna,
možda ćemo samo svoju prazninu dati na čuvanje
grobovima,
a mi ćemo ostati da se cerimo i naričemo
ovde negde u travi,
ovde negde u lišću,
ovde negde pod kamenom i dalje neverovatno živi.

  Ibrica Jusić je sjajno uglazbio nešto stihova iz ove pesme…
 
 Miroslav Antić  osnovao i uređivao prvi časopis za, slobodno možemo reći, i rock and roll…
…evo mala reklama za RITAM, april 1963. godina u časopisu Zabavne melodije, koju je izdavalo Udruženje kompozitora lake muzike hrvatske, Zagreb, broj 28:
mika0001
 
 
 
 
Ekspres za sever
Možda niko nije umeo da te želi ovako
kao ja noćas.

Tvoje ruke bele kao samoća.
Tvoja bedra sa ukusom platna i voća.
Tvoj malo šuštavi glas.

Sa nosom dečačkim prilepljenim
uz okno vagona,

nejasan samom sebi
kao oproštajno pismo padavičara,

i čudno uznemiren toplinom
kao razmažen pas,

putujem, evo, putujem
da natrpam u glavu još neslućene predele,
da drveću poželim najlepšu laku noć
na svetu,

da se vrtim kao lišće,
kao vetar po travnjacima,
kao zvezde i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvom struku.
I lice uz tvoje lice.

 
 

 MIROSLAV ANTIĆ

BESMRTNA PESMA

Ako ti jave: umro sam
a bio sam ti drag,
možda će i u tebi
odjednom nešto posiveti.

Na trepavicama magla.
Na usni pepeljast trag.
Da li si ikad razmišljao
o tome šta znači živeti?

Ko sneg u toplom dlanu
u tebi detinjstvo kopni.
Brige…
Zar ima briga?
Tuge…
Zar ima tuga?

Po merdevinama mašte
u mladost hrabro se popni.
Tamo te čeka ona
lepa, al lukava duga.

I živi!
Sasvim živi!
Ne grickaj kao miš dane.
Široko žvaći vazduh.
Prestiži vetar i ptice.

Jer svaka večnost je kratka.

Odjednom nasmejani
u ogledalu nekom
dobiju zborano lice.

Odjednom: na ponekom uglu
vreba poneka suza.

Nevolje na prstima stignu.
Godine postanu sivlje.

Odjednom svet, dok hodaš
sve više ti je uzan
i osmeh sve tiši
i tiši
i nekako iskrivljen.

Zato živi, al sasvim!

I ja sam živeo tako.
Za pola veka samo
stoleća sam obišao.

Priznajem: pomalo luckast.
Ponekad naopak.
Al nikad nisam stajao.
Večno sam išao.
Išao…

Ispredi iz svoje aorte
pozlaćen konac trajanja
i zašij naprsla mesta
iz kojih drhte čuðenja.

I nikad ne zamišljaj život
kao uplašen oproštaj,
već kao stalni doček
i stalni početak buðenja.

2.

A onda, već jednom ozbiljno
razmisli šta znači i umreti
i gde to nestaje čovek.

Šta ga to zauvek ište.

Nemoj ići na groblja.
Ništa nećeš razumeti.
Groblja su najcrnji vašar
i tužno pozorište.

Igrajući se nemira
i svojih bezobličja,
zar nemaš ponekad potrebu
da malo krišom zaðeš
u nove slojeve razuma?
U susedne budućnosti?

Objasniću ti to nekada
ako me tamo naðeš.

Znaš šta ću ti učiniti:
pokvariću ti igračku
koja se zove bol,
ako se budeš odvažio.

Ne lažem te.
Ja izmišljam
ono što mora postojati,
samo ga nisi jos otkrio,
jer ga nisi ni tražio.

Upamti: stvarnost je stvarnija
ako joj dodaš nestvarnog.

Prepoznaćeš me po ćutanju.
Večni ne razgovaraju.

Da bi nadmudrio mudrost,
odneguj veštinu slušanja.

Veliki odgovori
sami sebe otvaraju.

Posle bezbroj roðenja
i nekih sitničavih smrti,
kad jednom budeš shvatio
da sve to što si disao

ne znači jedan život,

stvarno naiði do mene
da te dotaknem svetlošću
i pretvorim u misao.

I najdalja budućnost
ima svoju budućnost,
koja u sebi čuje
svoje budućnosti glas.

I nema praznih svetova.

To, čega nismo svesni,
nije nepostojanje,
već postojanje bez nas.

3.

Ako ti jave: umro sam,
evo šta će to biti.

Hiljade šarenih riba
lepršaće mi kroz oko.
I zemlja će me skriti.
I korov će me skriti.

A ja ću za to vreme
leteti negde visoko.
Upamti: nema granica,
već samo trenutnih granica.

Jedriću nad tobom u svitanja
niz vetar klizav ko svila.
Razgrtaću ti obzorja,
obrise doba u povoju
i prizore budućnosti
lepotom nevidljivih krila.

I kao nečujno klatno
zaljuljano u beskraju,
visiću sam o sebi
kao o zlatnom remenu.

Prostor je brzina uma
što sama sebe odmotava.
Lebdeću u mestu, a stizaću
i nestajaću u vremenu.

Odmoriću se od sporednog
kao galaktička jata,
koja su srasla pulsiranjem
što im u nedrima traje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne šume,
koje su srasle granama
u guste zagrljaje.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ptice,
koje su srasle krilima
i celo nebo oplele.

Odmoriću se od sporednog
kao ogromne ljubavi,
koje su srasle usnama
još dok se nisu ni srele.

Zar misliš da moja ruka,
koleno,
ili glava,
mogu da postanu glina,
koren breze
i trava?

Da neka malecka tajna,
il neki treperav strah
mogu da postanu sutra
tišina,
tama
i prah?

Znaš, ja sam stvarno sa zvezda.
Sav sam od svetlosti stvoren.

Nista se u meni neće
ugasiti ni skratiti.

Samo ću,
obično tako,
jedne slučajne zore
svom nekom dalekom suncu
zlatnih se očiju vratiti.

Kažnjavan za sve što pomislim,
a kamoli što počinim,
osumnjičen sam za nežnost
i proglašen sam krivim
što ljubav ne gasim mržnjama,
već novom, većom ljubavlju
i život ne gasim smrtima,
već nečim drukčije živim.

Poslednji rubovi beskraja
tek su početak beskrajnijeg.

Ko traje dalje od trajnijeg
ne zna za kratka znanja.

Nikad se nemoj mučiti
pitanjem: kako preživeti,
nego: kako ne umreti
posle svih umiranja.

4.

Ako ti jave: umro sam,
ne brini. U svakom stoleću
neko me slučajno pobrka
sa umornima i starima.

Nigde toliko ljudi
kao u jednom čoveku.

Nigde toliko drukčijeg
kao u istim stvarima.

Pročeprkaš li prostore,
iskopaćeš me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
U svakom sutonu i zori.

Biti ljudski višestruk,
ne znači biti raščovečen.

Ja jesam deljiv sa svačim,
ali ne i razoriv.

A sva ta čudesna stanja
i obnavljanja mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.

Znaš šta su proročanstava?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
što vija sebe ukrug.

Pa što bismo se opraštali?
Čega da nam je žao?
Ako ti jave: umro sam,
ti znaš – ja to ne umem.

Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumem.

Na ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav trag.

Nemoj da budeš tužan.

Toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalast,
čudno drag.

Noću kad gledaš u nebo,
i ti namigni meni.

To neka bude tajna.

Uprkos danima sivim,
kad vidiš neku kometu
da vidik zarumeni,
upamti: to ja još uvek
šašav letim i živim.

Mit o ptici

PRVI DEO

I
Ko u ramenima oseća zemljinu težu
kao prikriveni bol,
pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
znali za veštinu lebdenja:
onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
usnama zlatnim kao večnost.
To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
neizlečivo mučenje da mislimo.
I u amanet dobili zenicu što ne sabira
i ne odašilje utiske,
nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

II
Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
obrasle vetrom i svetlošću.
Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
na njihov način letenja.
Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
mogućnost da stvaramo takve oblike
iz kojih – kad se primakne uho i oslušne –
dopire lepet krila.
Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
koje nas dovode na samu ivicu panike.
Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

III
U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
Da ima belu radoznalost.
Usudio sam se da nađem odgonetku
da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
ili smo sebi vraćeni.

IV
Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
suprotno klube svesti.
Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
ili rođenje jeste
obična senzacija premotavanja živog.
Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
baš tako – na početku.

V
Bio sam na putu da otkrijem
poslednju slobodu bezazlenosti:
razmak između pripadanja i pripadanja,
između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
da više ne činim nasilja,
jer nemam razloga da primoravam stvari
na nešto drugo no što oduvek jesu,
prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.
Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
gde je početak i kraj kugle.

VI
Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
a ipak žive i ipak su od nečega?
Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
Možda smo mi njima: ništa.
Možda smo mi njima: prazno?
Koliko puta su prošli kroz nas,
a i ne znamo njihovu nameru?
Koliko puta smo prošli kroz njih,
a i ne znaju našu nameru?
Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

VII
Poklonio mi se vetar. Poklonila se tišina.
I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
Svako je dno – svemir nečemu ispod njega.
Svako je nebo – plićak nečemu iznad njega.
Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
U provinciji barskog bilja
i trska je primer za ogromno.
Kome je oko – okean, i kitovi su mu – trunje.
Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
Treba presaviti um.
Možda vi i znate da letite,
ali još niste probali na sve moguće načine.

VIII
Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.
Mislim da sam razumeo.
Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine
kojom se emituje i prima um u povratku.
Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo
do – prepoznavanje sopstvene poruke.
Zato se kaže da je prostor: iskustvo
kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
kad nam se vratio iz budućnosti.
Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.
Bio sam spreman za stvaranje.

IX
Celog života opsedala me je želja
da stvorim sebi živu pticu.
Pticu koja je samo jednom.
Možda je trebalo da to pokušam ranije.
Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.
Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
A imao sam uvek na dlanu nešto novo.
Kakva magičnost materijala!
Kakva čudesna linija!
Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!
Celog života opsedala me je želja
da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.

X
Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao
za sadržine koje se mogu zarobiti
i sačuvati kao dokaz.
Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.
Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
namerno, kao izložba.
Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke.
Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.
Kako nisam imao ničeg sem peska,
ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
jer odjednom sam švatio da umem takve stvari.
Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.

XI
Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
jer niko ga nije uhvatio da žuri.
Naiđu nepogode.
I on ih utiša svojom težinom.
Prolaze stoleća.
I on ih nadživi i zatrpa.
Niču i sahnu civilizacije.
I on im poravna tragove.
Šta posle vredi najveća bina vekova,
ako okolo nema gledališta?
Smrt nije završetak predstave,
već nedostatak publike.

XII
Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.
Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
može se uzvisiti nad početkom i krajem,
i biti vladar jednog predela,
istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
i vojskovođa sna.
Ko žuri – zakasniće. Široko začuđenih zenica
ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.

XIII
Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
zove se: mogućnost mogućeg.
Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
kako nastaje ličnost.
U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
jer im pripada.
Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.

XIV
Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.
Nije dovoljno samo čuti.
Treba se setiti ušima.
Treba imati smisla za beskonačnost blizine.
Ko nema takvo uho – nema sluha.
Ko nema sluha – nisam siguran da je živeo.

XV
I rekao sam sebi još i ovo:
naučio si napamet kako se događaju razlike
između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
niti ameba – medved.
Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
zašto je ličnost – ličnost.
U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.
Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.

XVI
Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
posmatrajući odlazak boja.
Nešto mi je govorilo da sam uspeo
da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.
Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
i da polako počinjem da razumem vajarstvo.

XVII
Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
to što su sebi odredili.
Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti.
I uvek kad zaklopim oči – tonem u nered i haos.
U unutrašnjost sna.
Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
odjednom sam se sreo sa početkom života,
na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.
To je strašna samoća.
Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
Poznanstvo sa sopstvenim delom.
Prvi put bio sam istinski preplašen.

XVIII
Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen
tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.
Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.
Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.

XIX
I mora pristati i na strah.
Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?
Tvorac?
Ili tek čuvar smisla?
Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?
Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
nečiji krajnji cilj?
Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem?
I slobodom?
Nije li moja sloboda – sloboda da budem usmeren?
Nisu li moje delo i moj život – tuđ zadatak?

XX
Čija je ovo ptica?
Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je?
Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
i da je oblik završen?
Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
i dodajem životu još života?
Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
Čijih misli?
Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?

XXI
Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.
Da, neko me je gledao.
Nešto je nečim motrilo to što činim.
Odjednom, nisam znao šta sam:
čim upotrebim sebe, vidim – za dah pre toga,
već ono tamo crno mene je upotrebilo.
Jesam li konačno bio pred licem pravca
koji od mene beži prema – ovamo?

XXII
U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
to tamo crno oko sigurno mora znati:
šta sam bio pre mene,
šta sam sad dok sam ja,
i šta ću biti kad ne budem.
Mora znati i to: otkud meni dar
da činim žive stvari.
Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
mnogo prostranije unutra?

XXIII
Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
bilo bi potrebno mnogo reči,
– toliko je to crno usisalo govora
u svoje ćutanje.
Da bih ga sagledao u celini,
oko bih morao da izokrenem naopako,
– toliko je to crno vezalo mnogobojnog
u svoj čvor.
Da bih ga obuhvatio,
morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
– toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
okrenuta ka spolja.
Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
Kako se postiže naše istinsko stanje:
prisustvom ili neprisustvom?

XXIV
Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
Zemlja je princip materinstva.
Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
o koji smisao da se oduprem?
Da se ne ponašam kao potok
koji ima užasan strah od potopa.
Da se ne ponašam kao busen
koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
Da se ne ponašam kao plamičak sveće
koji ima užasan strah od požara.
Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.

XXV
Kad dodirujem prstima ukus talasa,
u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.
Kad dodirujem prstima ukus belutka,
u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.
Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
u dahu osećam poljubac neprolaznog.
Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
Ima li ličnu ili bezličnu svest?
Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
Kako da utvrdim šta sam:
jednina ili množina?

XXVI
Naše učenje nije sistem, rekoše oni.
Ali može postati znanost,
ako ne bude bezglavo prihvaćeno,
već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.
I tada oni, koji su njim nadahnuti,
dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,
moraće da se uspnu do takvih domašaja
koji se zovu i: razumevanje.
Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.
Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.

XXVII
Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.
Ne doticati oblik šljunka,
nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.
Ne udisati miris trave,
nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.
Ne osluškivati zvuk vetra,
nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.
Ne sagledavati sjaj mesečine,
nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.
Ne kušati ukus kiše,
nego ukus svog daha u sadržini vodenog.
Premnogo reči utrošeno je da se objasni
šta je sve potrebno ćutanju.

XXVIII
Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor.
I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju
pred onim crnim gore što usisava svetlost.
Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
to umnožavanje iskusnih nagona,
ta krda istovetnog, taj stampedo života,
to nelogično: logiku prirode.
Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
odmah u nepogrešivom pravcu – prema suncu.
Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
I mi i vi preskočili smo prvu reč.
Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.

XXIX
Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre
vičan plivanju čim se izmresti?
Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja,
ima već gotove navike?
Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost?
Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?
Idite, rekoše, i završite svoje delo.

DRUGI DEO

XXX
Tako je rođena moja jedina ptica.
U neukosti i strahu.
U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.
Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
To nisu nikakva vrata,
– to je potpuo drukčija vrsta švatljivog.
I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog,
najzad se, u očajanju, setila suprotnog pravca.
Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na naličje.
I čim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.

XXXI
Posmatrao sam zadivljen taj čin:
videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija
i odande se istače i obrnuto namotava
na nešto što se otvorilo
kao živo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.
U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
U svakoj reci, reka što teče ka svom početku.
Nema mislenih imenica.
Nema nevidljivog – ima samo nemoćnih očiju.
Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa.

XXXII
Pretočena u plazmu, u jedan od onih oblika
koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće,
u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine
i postala je ptica:
uspomena na perspektivu vrtloga.
Uspomena, koja je svakim izdisajem
sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo.
Ona je disala!
U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.
Ona je disala!
To znači da je počela da zaboravlja.

XXXIII
U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice
niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.
Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
i vraćeni ste mi sasvim prirodno
kao što su mi,
kad sam rođen,
polako vraćeni zubi,
čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.
Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

XXXIV
Držao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.
Držao sam je pažljivo, šćućurenu i mokru.
Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.
Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve
slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan,
dan na koji se namotavaju prostori.
O, zemljo, rekao sam,
vidite šta smo stvorili vi i ja!
Načinili smo krila što ne rastu iz tela,
nego iz duha ove ptice.
Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti.
Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti.

XXXV
Najteže mi je pala ona krhka munjevitost
kojom je valjalo da je podsetim
na samu svečanost letenja.
Tu uvek postoje dva možda:
– ili ja da joj pomognem,
– ili da sama shvati da je u ovom stanju
proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim
da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.
Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke.
Što manji oblik – veća glad.

XXXVI
Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.
Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,
da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim.
Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.
Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova,
da malo poćuti sa svojim delom.
Uz tišinu volšebno staje sve ono
što je promaklo da se kaže.
Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja.
Mogu jedino da vas podsetim
na neka načela krilatosti.
Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate.
Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.

XXXVII
A ptica reče u svom dubokom ćutanju:
nije strahota u tome što ne znam šta već znam.
Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam.
U pepeljastim lukovima
vetar se isparavao nad predelom,
krunio se u krošnjama i taložio na lišću
kao gorka prašina.
Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko
i još se nisam usudio da razmišljam o njemu,
a kamo li i da ga objasnim.
Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja.
Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaših krila.
Ostalo je vaš posao.

XXXVIII
Prvi amanet ptici:
Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
znači da ste morali nekako ući.
Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo,
nego trenutak dodira – vrata između.
Ne izučavati oblik. Ni obris. Nego nešto
u pretapanju iz ćudi u ćud materije.
Ne izučavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
Ne spektar. Ne boju. Nego to
čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu.
Ne tkivo pre života i tkivo posle života,
nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
Ne arhitekturu. Ni opeku. Izučavati otvore.
Izučavati usta prostora. Dah.

XXXIX
Drugi amanet ptici:
Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
može da bude promašaj ili da bude čarolija.
Ista daljina, merena raznim potrebama,
može da bude tu negde, ili da bude čak tamo.
Ista svetlost za nekoga je melem,
za nekog opekotina.
Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.
Kad jedna škola svrgava drugu školu,
ona se tačno uspravlja na ruševinama stare:
koristi isti materijal,
samo ga drugačije razmešta.
Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se učenja.
Jedino što se menja, to su – učitelji.

XL
Treći amanet ptici:
Sve se može dokazati putem već proverenih učenja
ili umovanja što se tek naziru,
ali stvari ce ipak teci onim brzinama
kojima putuje vaša misao.
Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,
makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
čitav svoj preozbiljni i uvaženi život.
Postoji nešto što se ne da naučiti.
Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?
Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
Gde se to zvezda školovala da sija?
Koji nas to učitelj uputio u disanje?
Silom se ne može biti ni krilat, ni darovit.

XLI
Četvrti amanet ptici:
Občaj je da se postavi jedno i još jedno
i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici.
Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poredjenja.
Mi zato uzimamo jedno
i uporedimo ga s njim samim.
Unutra beži napolje. Spolja uranja u dubinu.
To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta.
Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
između ovde i ovde.
Između prvog koraka i njega samog.

XLII
Peti amanet ptici:
Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
to još uvek ne znači i raskid s tradicijom.
Raskinuti s tradicijom,
To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje.
Imati u rukama znanje,
to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja.
Imati svoje mišljenje,
to još uvek nije i otuđenje od navika.
Otuđenje od navika,
to još uvek nije i objava rata.
Objava rata još uvek nije i pobeda.
Pobeda još uvek nije i istorija.
Istorija – to još uvek nije i večnost.
Večnost – to još uvek nije i sloboda.

XLIII
Šesti amanet ptici:
Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji ne misle kao vi.
Samo njih smatrajte vrednima.
Ko misli kao vi,
oduzima vam sposobnost vijanja vetra
i druge slične pokretljive veštine.
Ne uzimajte ga za sagovornika
da svojom beslovesnošću ne obezvredi
smisao vaše pobede.
Sa neskrivenim poštovanjem
odnosite se prema onima
koji su dostojni da ih prevaziđete.

XLIV
Sedmi amanet ptici:
Pravi i veliki letači, ti, koji su nam uzor
i kojima najviše verujemo,
moraju na vreme da se povuku s neba,
jer zablenuti u lepotu svoga umeća
smetaju onima koji dolaze.
Mrtvo drveće je ugalj.
Mrtav ugalj je vetar.
Mrtva vatra je pepeo
iz kojeg niče korenje novog drveća.
Zato se veliki mudri letači na vreme povlače
i ne gužvaju nebo.

XLV
Osmi amanet ptici:
Za vreme vašeg posmatranja
sve su čarolije normalno stanje uma.
Zašto tvrditi nekom
da su plavi glečeri Grenlanda smeđi,
ako ih je on video ružičaste?
Oni si, ustvari, isto to: isto beli.
Neka za vreme vašeg posmatranja
purpur crvenog cveća sto se žuti
neodoljivo podseća
na zeleno sivilo ljubičastog.
Mogućnost nemogućeg postiže se kad uman stvor
izgubi osećanja za prepreke i tvrdo,
izmigolji se svim zahvatima, čak i vetru
i zauvek prestane da se bavi dijalogom.

XLVI
Deveti amanet ptici:
Ko samo razgleda sebe kao celinu,
taj mozže biti i odmaknuto radoznao
da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine
i razumeo kako to pravac ka ovamo
vodi u onom pravcu.
Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati,
taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine
i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog
i vrlo unutra u nejasnoći jasnog.
Iz ovog stanja sebe, što je još uvek tamo,
dospeti u ono stanje sebe, što je već sasvim ovde.
To nazivamo dostojanstvom svih stvari.

XLVII
Deseti amanet ptici:
Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
Bez namere. Naprezanja. Opterećenja. I prisile.
Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha.
Misle li da ste ukopani – ukopana je njihova misao,
jer nije u stanju da vas prati.
I placčite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo.
Istodobno zaboravljajte i pamtite.
Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
da vas u svemu svako može zameniti
samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.

XLVIII
Da li da vas nazovem učiteljem, gospodine,
upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom
dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki
i žmirkala u gumenu daljinu
što se skraćivala i rastezala podno bregova.
Učitelj umeće daruje da bude svima korisno,
a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje
i niste čak ni meni rekli kako me ljuštite
sa same granice prostora.
Za sve što ne znate, unapred pogađate odgovore
bez straha da li ce biti tačni
i bez radoznalosti zašto su zaista tačni
mnogo docnije kad se prouče ili dokažu.
Vi ne pravite jata,
nego poseban slučaj krilatosti.
Mogu li da vas nazovem učiteljem, gospodine?

XLIX
Ako ste učitelj, objasnite mi neke stvari.
Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je.
Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam šta sam?
Ali potrebno mi je znanje zašto verujem.
Zašto me bacate uvis?
Zašto mislite da sam živa?
Zašto mislite da sam ptica?
I zašto mislite da sam krilata?
Možda jedino zato što ste u meni primetili
da sam toliko opčinjena slobodom
da mi je neudobno i to što pripadam sebi.

L
Po čemu nešto,
što je privremeno načinjeno od peska,
kao ja,
mora i da misli kao pesak: privremeno?
Po čemu i najstarije moje pitanje
mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira?
O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo?
O stvaranju života?
Ili o stvaranju već stvorenog?
Da li je isto: isto? Ili je isto: različito?

LI
Strahovito sam meka i neotporna.
Osećam se kao plima i oseka.
Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna
i ljigava,
kao sto ja to mislim za sipu ili žabu.
Možda se sipa i žaba gade mene i kamena
jer smo im jednako tvrdi.
Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog.
Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno.
Da odgonetnem ono što se smatra mističnim.
Ja sam primila svih vaših deset zaveštanja,
ali ona su vaše, a ne moje iskustvo.
Ako mi date svoje prezime
i primorate me na svoju misao,
čime ću onda rasti?

LII
I ovako je rekla: ja nemam rodoslova,
ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega.
Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam više ni vi.
Ovo iz čega vam govorim,
taj paperjasti oblik ptice,
– to je tek privremeno moje stanje.
Ne bojim se života. Bojim se što se ne sećam
koliko sam već puta bila mrtva.
Ne bojim se ni smrti.
Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela.

LIII
Čudno je to sa stvaranjem života,
priznao sam joj umorno.
Ne, nemojte me zvati učiteljem.
Samo sam slučajni učenik svetlosti.
Pošao sam na sever
da negde izučim težak zanat livca vetra.
To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom
i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo,
ali je razlika u veštini neizdisanja
suvišnih reči.
Ovo je prvi put da vajam.
Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru
i svetlost me je primetila
i pomogla mi da vas stvorim.
Izabrao sam učitelja koji je preživeo svoju smrt.

LIV
Na onoj strani horizonta, gde je već mrak,
kotrljaju se prve zvezde.
Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost.
To njihovo iskustvo pamti: šta je ništa.
Pamti kako drvo zatrudni.
Da li je pčela predak ili potomak svoje duše.
Dokle vreme zri.
Kako se mogu nabrojati sva čula ilovače.
U šta je smeštena bezgraničnost.
Nisam vam govorio svoju istinu,
nego istinu svetlosti.
Otac neznanja je: neću da saznam.
Otac znanja je: moram.
Najveće misli događaju se u procepu.
Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor.
Bio sam pritešnjen. Ja sam morao to da naučim.

LV
Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
da vas bacim u nebo?
Vi tamo pripadate.
Verujte, priznao sam,
jedva sam uspeo da vas načinim.
Sad više nemam snage ni da se obradujem.
Laku noć, rekao sam.
I bacio sam je uvis:
letite u čistoti, ptico moja!
Ne znam pravedniju počast
koju bih mogao da vam darujem.
Načinila je krug nad mojom glavom
kao da crta auru. I odletela.
U ogledalu vode ličio sam na boga.

LVI
Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke čudnosti,
da zanemarim navike i osećajnost postupka
i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,
da zanemarim boju i delotvornost oblika,
vreme trajanja prostora i njegovu čistotu,
da zanemarim pitanje: šta je sadržaj bića,
od čega se to pravi,
da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum,
ili je razum to što uokviruje mene,
– bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.
I mislim da sam ga shvatio.

LVII
Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem
i o ružnoći. O zlu i smrti.
O kvarljivosti materije.
Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina.
Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo.
Bio sam taj što se raspituje o snu.
Imao sam sva nemoguća čula
koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.
U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva,
događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka.
Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima,
umesto da pazim na predznak.

LVIII
Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke.
Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća.
Veliko vreme rastanka: u plićacima
ribe su večerale tišinu.
Negde daleko u brdima kao da je
zbog mene i zbog ptice nešto plakalo.
Kiša.
Kakav naporan dan za učenja i za odluke!

IN MEMORIAM

postoji jedan neverovatan gad
koji se zove miroslav antić

ždere moj hleb
pravi moju decu
nosi moja odela

sa mojom ženom leže u krevet
na moje rođene oči,
jer zna da sam tog trenutka sigurno
negde daleko u lenjingradu

i taj antic što me je upropastio i kao
pisca i kao čoveka,
dakle: taj, koji će na kraju leći u moju
sopstvenu grobnicu,
pita me jedno jutro: šta vam je, Boga mu, čoveče,
izgledate mi nekako bolesni?

a šta se, izvinite za izraz,
baš njega tiče
kako je meni i dokle mi je?

o meni se najlepše brinu oni koji me
ostavljaju na miru
a on pere ruke mojom rakijom
ima ključ od mog ateljea

ljudi, taj me tera da čitam knjige
petlja sa mojim plavušama
dere se u mojoj kući
ogovara me
svasta
laže

deca mi liče na njega, a on nosi kravatu
brije se, poznaje neke ljude
radi
svako jutro se tušira
pravi se da zna sve
o zenbudizmu
prevodi knjige
čini mu se da ima prijatelje
mom sinu, zamislite svinjariju,
mome jedinom sinu, kupuje sladoled

bio sam mornar
bežao sam, ili odem, na primer, u pariz
pokrijem se ćebetom preko glave
pustim brkove
a on me i tu pronađe, u nekoj ulici zholive,
u nekom bednom hotelu,
i vrati kući
i rasplače me

mati moja melanija, koja ne zna da je rodila
mene, a ne njega, više ga voli više mu veruje
o on to jos kako koristi
a on je, uveravam vas, on je ta upeglana stoka
kojoj ja dižem spomenik

on je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
biografiju ovako popljuvan i sam, i do krajnosti zgađen
što moram da mu javno pozajmim oči i dušu
i ono malo para koje sam jedva pozajmio

kad sam ja, na primer, skočio sa
petrovaradinske tvrdjave,
on je uskakao u djačke čitanke
kad me je doktor savić lečio od alkohola,
on se pravio kao da ima neke veze sa filmom

gde god se pojavim,
gurao me je da ga ne obrukam
pristajao je na kompromise
cerekao se na prijemima
primao je moje nagrade
mešao se u moje snove
jedan licemer

jedan stvarni licemer
jedan provincijalac!
jedan koji je trpeo sve ono sto ja
nikada neću trpeti

i koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene,
da bi umesto mene, svinja jedna,
da bi umesto mene što pre jedini živeo

mika antić

molitva

poslušaj me, Bože, veliki gospodine,
ako me još nekad budeš pravio,
molim ti se, udesi mi da ne budem
ni milicajac,
ni car
ni ciganin.

pretvori me u jedno veliko drvo.
sto godina tako da rastem
i da me onda poseku.

naćve od mene da naprave.

sto godina u meni testo da mese.
od leba sav da se raspadnem.

mika antić

Balada

Od svih si devojaka bila tiša
zbunjena, sama, uplašena, bleda,

ej zašto nisi porasla viša
bar viša za pola pedlja.

Jedne je noći udarala kiša,
tako okrutno k’o čuvari reda,

ej zašto nisi porasla viša,
bar viša za pola pedlja.

Jer kad si se o drvo kraj vrata obesila
jednom u svitanja seda

između bosih nogu i blata
bilo je razmaka samo pola pedlja.

MALI KAMERNI NOKTURNO

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude ladje.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
i pronaći u tebi i nadu i beznađe.

Nikada više nećes
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

Kad ti izgovaram ime,
usta su mi puna krzna,
i tamjana,
i cveća,
i mesa.

U očima mi grme grčevi svetlosti.
U temenu se protežu
grobovi grbavi.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam popljuvan,
i čist,
i mek,
i grešan,
i besan.

I polumrtav od ljubavi.
Vidiš koliko mi odjednom
razrokih zvezda
zoblje sa dlana,
zubima od zrele zobi.

Čuješ kako mi vinogradi
štucaju u džigerici,
i seme iz mesa
svetluca kao svitac pod čokoćem.

Naučio sam da uz tebe ričem,
i naričem,
i milujem,
i drobim.

Kad ti izgovaram ime,
sav sam ošamućen od sunca,
i bezbroj zamorenih reči
u ošurenom grlu mi klokoće.

Vidiš kako sam ti ovo srce
od riđeg cica
noktima zakovao
za obnaženi levi rever.

Pod pazuhom sam ti otkrio
toliko mnogo ptica
koliko nikad odjednom
nije video ovaj beskrilni sever.

Hoću da mi zenice pokipe
između tvojih trepavica.

Da budeš ravna od podavanja
i do kostiju prosta od prkosa.

Hoću da sva lica,
od mrtvačkih sanduka
do dečjih kolica,
imaju tvoje prve bore oko usana
i pege oko nosa.

Ovo ti se svetim
u ime svih onih koji su te želeli
po vozovima,
po šetalištima,
po bioskopima,
a nikad ih nisi dotakla.

Ovo sam se nagutao tvoje plave haljine
za sve preživele i nedoživele žeđi,

za sve što mi se u temenu klati
i u ramenima visi.

Ti si ono najlepše što sam uselio
u oči zelene od stakla,
u oči žute od gleđi.

Ti si sve ono jesi.
I sve ono što nisi.

Britvom ću morati
da te ljuštim sa sebe,
da te do krvi, kao krljušt, skidam.

Moraću da te otkidam
kao ljušturu školjke
uraslu u škrapu krečnu.

Jer video sam te svu.
Do stida.
I mnogo dublje od stida.

Jer video sam te večnu,
i isprljanu,
i mlečnu.

Zaboraviću ti usne na trbuhu,
kao beduin dve preklane kamile
u pustinji bez vode.

Sto vekova ću ostati ukopan korenjem
u bele peskovite bregove
tvog užarenog tla.

Sto vekova ću zbog tebe
noktima da se krstim
i kutnjacima molim.

Mesečinu ću kao ražanj
u grkljan da zabodem.

Sto vekova ću ovako da te volim,
užasno da te volim,
sav od paperja i sav od zla.

Beži zato dok možeš!

Ja sam već hiljadu suša
ovom krvlju nadojio.

Beži!
Ja sam već hiljadu potopa
ovim mesom potopio.

Ja sam Crvenkapa koja večera vukove.

Spasavaj se.
Silazim ti u utrobu kao noćna smena
u rudnik srebra.

Kad ti izgovaram ime,
ja sam i smešan i velik,
kao bog
koji se u jesen neizlečivo opio,
pa skita po vojničkim igrankama,
namiguje na ptice
i deli okolo svoja poslednja rebra.

Mesečevo srebro

Ne priznajem rastanke
i nikad neću
Suviše boli kada se grubo
otkine cvet
koji tek niče
Kada na samom početku priče
vreme zatreperi i stane
baš kada bleda
još prazna zora
mesečevo srebro ućuti
i kada zamre let povetarca
što dahom sluti
uzdahe nove, nasmejane
Ja želim da još s tobom gledam
kako se bude zlatasta mora
da s tobom dišem i da te volim
i vatrom noći i zore sjajem
I zato ne dam, i zato neću
i zato rastanke ne priznajem
Želim da živim tvojim dahom
i da se smejem osmehom tvojim
želim da bolujem tvoje boli
i da strahujem tvojim strahom
dokle me ima
dok postojim
Želim da sanjam tvoje snove
i da kroz virove tvoje reke
ponovo osetim prste u kosi
da razvejano seme maslačka
tvoj vetar nosi
i sipa u šarene misli neke
u žute duge na modrom tlu
Zato ne dam i zato neću
Zato moj odraz još vešto krije
istih osmeha tajne daleke
Zato ću uvek biti sa tobom
u dašku misli ili u snu
Još uvek naš cvet negde niče
još uvek naše tajne snije
i ustreptalom lepotom traje
dok mu na lati leptiri sleću
Svi su rastanci tužne price
zato ja rastanke ne priznajem
i nikad neću.

Serenada

Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno veče žuto.
Oprosti, bio sam skitnica samo,
pa sam u tvoje oči zaluto.
I sasvim nespretno prosuo se
kao lopata vrelog snega,
nasmejan, izgužvane kose,
od ptica ranjav, od cveta pegav.
Oprosti, uvek moram da odem.
Vetrove žute jesen već plače.
Jezera – oči. Što kvase vode
obale niske za skitačem.
Uvek se biva lep na početku.
Pomalo dobar. Pomalo tužan.
Uvek se biva na ovom svetu
na kraju tuđ, na kraju ružan.
I uvek samo sebe imamo
i san pun želja, nedorečen.
Mesec je tupom krivom kamom
zaklao jedno žuto veče.
 

Koncert za 1001 bubanj

Mozda te niko nikad nece ovako tesno grliti,
uznemirenu i belu,
ovako presno,
šašavo,
i sumanuto
i ridje.  Mozda ti niko nikad nece ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu
i ne umeti nikad iz tebe da izidje.Možda nikada više nećeš ovako divno truliti
u običnom hotelu,
penjući se samo kad znaš da sidješ.Ti si najukusnija krv sveta koju sam upio hlebom
mog mrkog dlakavog trbuha.Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim ramenima i tvojim dojkama.Ti si najbeskonačnije,
najplavlje nebo kraj mog rumenog uha.

Ti si najbesraminija devojka
koju sam sreo medju ženama
i najstidljivija žena koju sam sreo medju devojkama.

———————

Možda nikada niko nije uspeo da te želi ovako
kao ja noćas:
tvoje ruke bele kao samoća,
tvoja bedra sa ukusom platna i voća,
tvoj malo šaputavi glasů

Sa nosom dečacki zalepljenim uz okno vagona,
nejasan samom sebi kao oproštajno pismo padavičara
i čudno uznemiren toplinom kao razmažen pas,

putujem,
evo,
putujem da natrpam u glavu neke neslućene predele.
Da drveću poželim najlepšu laku noć na svetu.
Da se vrtim kao lišće,
zvezde
i ptice.

Da malo nemam plan.

Da imitiram klavijature,
liftove
i okean.

Da zaboravim ruku na tvome struku
i lice uz tvoje lice.
———————-

Ovo nije ispovest.
Ovo je gore nego molitva.
Hiljadu puta od jutros kao nekad te volim.
Hiljadu puta od jutros ponovo ti se vraćam.
Hiljadu puta od jutros ja se ponovo plašim
za tebe izgubljenu u vrtlogu geografskih karata,
za tebe,
podeljenu kao plakat ko zna kakvim ljudima.

Da li sam još uvek ona mera
po kojoj znaš ko te boli
i koliko su pred tobom svi drugi bili goli?

Ona mera po kojoj znaš ko te otima
i ko plaća?

Da li sam još uvek medju svim tvojim životima
onaj komadić najplavljeg oblaka u grudima
i najkrvavijeg saća?

  1. Vojvodina

    I

    Verujem vo jedinu i vo jed i vo inu
    ravnicu – mater moju i zapljuvanu i svetu,
    tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
    i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
    a slepački joj se molim dok mi na usni rdja i rze i miriše
    blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
    i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
    pa teme i čelo skropi beli cvet bagremova,
    i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
    a ona rominja i tinja i survava se sa krova
    sva toržestvena i rožestvena od lepote i rugla
    i kao srce mokra i kao srce okrugla.
    Jao, ravnico zlosutnico ! Zlatna sačmo u sisi !
    Jao, svevišnja moja iz birtija i crkava !
    Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
    i pozlaćena i plaćena i detinjasta i lukava,
    a tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,
    i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.

    II

    Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
    toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša, vršidbenu i zadušničku,
    smedju kao devojačke pletenice,
    tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
    gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
    gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
    pa su je brali i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
    pa su je voleli ljudi i kleli i psovali i plakali.
    Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožničku, i vinsku,
    belu od jaganjaca, crnu od paljevina.
    Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
    kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
    pa niko u brokovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
    robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
    ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
    zarasla u zelje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
    Volim je, jer smo svi široki i obični kao ova ravnica,
    jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
    i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
    večito će lepršati nad našim umornim glavama.

    III

    Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
    Rdaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
    Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
    A krstovi najveće drvece. A grobovi najviše planine.
    Na usni tamjan i kanfora. Nozdrva od bosiljka bela.
    Zubi utrnuli od bećaraca i truli od opela.
    Jao, ravnico ! Jao, krtico ! Jao, bezglava tico !
    Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo.
    I jao, Vojvodino – gladna godino, i Vojvodino – dugo.
    Širok Dunav. Široke pustare. Široko garavo oko.
    Od svetog Čarnojevica, do svetog skeledžije na Tisi,
    oče naš u opancima, u katancima i lancima,
    oče naš iže jesi i iže nisi.

    IV

    I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
    i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
    i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku, čas raspusnu, čas pitomu
    i birtijasku što osvanjiva štucajuci pod stolovima,
    pa Vojvodinu bečku i varmedsku sa tudjim barjacima pred četama
    K.U.K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
    i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
    sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
    Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
    obešenu o bandere, probušenu po čelima,
    uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
    i partizansku kad je oktobra donela proleće selima.
    Volim je koliko je zla i dobra.Volim je podjednako.
    Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog !
    Uvek će biti krovova pozadi krova svakog
    jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.

    V

    Lete nad Fruškom Gorom, nad tornjevima, nad djermovima
    nekolmovani paorski andjeli bez krila i oreola.
    Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
    sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
    Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
    Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
    Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
    Panonija što prašta i što se iz groba seća,
    sva od praporaca i dukata sva mnogo srneća i kereća.
    Jao, ravnico ! Jao, česnico ! Jao, vodo i travo !
    Jao, sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo !
    Jao, žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveca !
    I jao, šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća !
    Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
    Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
    Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
    Jednako se oplodili i rodili i prodali.
    Četir konja debela u pesmu si uprezala !
    Četir strane sveta u pupak si nam uvezala !
    Ej, Vojvodino od plača, od djubreta i od kolaca,
    a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče !
    I svi mi na sramotu liče ! I svi mi na boga liče !

    VI

    Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
    nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
    ti sto se moliš bogu i ti sto pljuješ na boga,
    ti što si dugovala i naplatila račun,
    nazdravlje ! Diži čaše ! Razbij astale šakom !
    Zapevaj preko njiva, neka zabride kosti !
    Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
    i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
    ti, od ponosa i stida, od djundjuva i vaški,
    ti, ljuljaško i rako – žut zubat smeh ne skrivaj,
    pevaj pijano racki, madjarski, totski, vlaški,
    makedonski, bunjevački i lički preko dalekih njiva !
    I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
    sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća !
    Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
    Razdrlji prsluk i gutaj ! Ja ovu zdravicu plaćam !

Mika Antić

Zavičaj

Zašto me stalno uvlače na taj zavičajni krevet? Da li se to još zove

Prokrustova postelja?
            I to rade svi, redom.
            Kad im treba uži krug, onda sam iz Mokrina, naš čovek.
            Kad gledamo takozvane regije, onda sam obavezno Banaćanin.
            Kad jednoj pokrajini treba himna, onda me časom proglase
autentičnim i takoreći prvorođenim Vojvođaninom.
            Kad sam u Bernu ili Budimpešti, na prijemima u našim
ambasadama, ili u klubovima naših radnika u Austriji ili Švedskoj,
nema sumnje da sam jugoslovenski pesnik.
            Zavičaji su zavidni na moj sopstveni zavičaj, koji nije moguće
pronći ni u jednom udžbeniku iz geografije.
            Nisam ja ni Homer, ni Pero Zubac da imam zavičaja koliko
hoćeš. Ali, što bi rekla Gordana Divjak — Arok, možda sam
po ćudi, ovako prek i nezgodan, ipak Sremac.
            A zna se: Kad su Sremci krenuli, snove su pokrenuli.
            Nemoj još i ti da mi nudiš zavičaj kao otok za brodolomnike.

Мирослав Антиќ

БАЛАДА

Од сите девојки потивка беше,

збркана, сама, незабележлива, бледа.

Еј, повисока да пораснеше барем,

барем повисока за половина педа?

Една ноќ тропотеше дождот

така силно како чуварите на редот…

Еј, повисока да пораснеше барем,

барем повисока за половина педа.

Оти кога на дрвото крај вратата

се обеси еднаш на осамнување седа,

помеѓу босите нозе и калта

растојанието би само – пола педа.

 (Prevod na makedonski STANKO PAVLESKI)
 
 
mikaaaa
 
 
 
 
 

Mika i Burduš….

ovde je Mika sa Gulom…

 

gulaim

Poznanstvo s pesnikom

Pamtim ga kad je jedne noći, dakako pripit, ali još više uznet pesničkim zanosom,
banuo u Klub pisaca Beogradskog univerziteta u Balkanskoj četiri, na petom spratu
i glasno počeo da recituje stihove iz tek objavljene zbirke pesama ”Ispričano za proleća”,
o kojoj je Davičo, petnaestak dana pre toga, izrekao najlaskavije ocene.
Tada Antić nije imao ni punih dvadeset godina.

Petar Kerečki, predsednik Kluba, zamolio je pridošlicu da se stiša i urazumi,
ističući da je ovo skup pisaca, a ne kočijaša.

– Boli me briga kakav je skup! – vikao je Antić.
Došao sam da u ovoj zimskoj noći oglasim dolazak proleća!

Kerečki je tražio da se nezvani gost izbaci iz Kluba,
na što smo se usprotivili Brato Pavlović i ja.
Kerečki je, uz saglasnost prisutnih, zahtevao da i mi zajedno sa
”uljezom” napustimo klupske prostorije.
To smo i učinili i sa Antićem pošli u kafanu ”Triglav”,
koja se nalazila na samom rubu pijace Zeleni venac.
Tu smo i zoru dočekali i sa njome patrolu milicije, koja nas je,
usled narušavanja javnog reda i mira privela u milicijsku stanicu
u Knez Mihajlovoj ulici, nadomak kafane ”Grčka kraljica”.

Antić se obratio šefu smene sa molbom da, iako priveden,
recituje stihove, prvo Jesenjinove, a posle svoje.
Ovaj mu je uslišio molbu.

Odjekivali su Jesenjinovi stihovi (tada su bili u modi).
Iz druge prostorije došli su milicioneri da slušaju razbarušenog pesnika,
zaboravljajući na službene obaveze.
Antić je recitovao Jesenjinovu pesmu ”Pismo ženi” da bi se tome
recitovanju pridružio i Pavlović sa omiljenom pesmom ”Šemsa”.
Recitovao sam i ja pesmu sličnog sadržaja, svoju.

Odobrovoljeni šef smene izvadio je nešto novca i dao ih Pavloviću.
– Zaslužujete jednu turu pića! – rekao je.
– Važno je da nismo dobili po turu! – uzvratio je Antić.

Od toga trenutka, koje je bilo i prvo poznanstvo,
održavao sam bliske odnose sa Antićem.
Najčešće u kafanama, mada smo se na obostrano zadovoljstvo,
sastajali i tamo gde je radio u ”Dnevniku” kao novinar,

u Novom Sadu, blizu bivše banovinske zgrade.

Žarko Đurović

Umesto ruže na njegovom grobu

 Na današnji dan pre sedamdeset godina u Mokrinu je rođen neponovljivi Miroslav Antić. Sve što je uradio potpisivao je kao pesnik, a ceo radni vek proveo je u „Dnevniku“ i bio njegova „prva violina“Miroslavu Antiću (Mokrin, 14.3.1932 – Novi Sad, 24.6.1986) ne treba nikakva lakirana biografija, lažna slava, unjkavi govor, prigodan tekst. Kao da je žurio da umre da bi ponovo živeo. Ni kod jednog drugog našeg mrtvog pesnika, grob nije počeo da uzdiže stvaralaštvo, koje je u svim žanrovima i oblastima iz jednog komada i antićevsko, pesničko u svom biću. U samrtnom času, preteći je digao glas nad svom mrtvačkom menažerijom, u kojoj amebe i paramecijumi traže svoj trenutak: „Niko ne sme da mi drži govor!“. Vojvodina i ona stara Jugoslavija je zapamtila taj oproštaj, za koji je Antić sam napisao „Besmrtnu pesmu“ i naručio Janikine tamburaše i „Pira manđe korkoro“ („Lutam sam po svetu“).Iz Ulice Mihala Babinke broj 1, kome je kao pesniku i kolegi iz iste redakcije i rubrike izborio sokak, Antić se preselio u legendu. Još za života je bio mit, a njegova meteorska figura zaparala je panonsko nebo ostavljajući opus kome je teško sagledati kraj, samo u pisanom obliku. Pesnik koji je bio simbol slobode i nezavisnosti svake vrste, posejao je tragove svoje genijalnosti i u „pobočnim umetnostima“: na filmu, u pozorištu, slikarstvu. Da ne govorimo o novinarstvu. Tu skoro objavljena Antićeva bibliografija sadrži 3225 bibliografskih jedinica, 152 izdanja Antićevih knjiga.
U svemu što je takao, uradio svojom rukom, Antić je bio neponovljiv i postao, uistinu, kultna ličnost. Živeo je više života, najmanje osam, a svi detektivski napori da se oni rasvetle ostaju bez ikakvog rezultata. Oni koji su o Antiću „znali sve“ iz kafanskih priča i naklapanja, hvalisanja onih koji ga možda nisu ni videli, tek iz njegovih sabranih dela su u prilici da dotaknu jednog autentičnog Miku. Onog koji nije mogao da se sakrije i kada je to žarko želeo. Jedna od tih dragih knjiga ima naslov „Rečnik Vojvodine“. U njoj Antić nije čuo zvezde, razumevao ptice, mirisao trave, osećao moć zemlje. Više od knjiga čitao je ljude, savremenike koji su se uzdigli pedalj iznad razora i horizonta u kome se spajaju nebo i zemlja.
Antić je voleo da parafrazira Kandinskog i kaže kako je „sve što umetnik izdahne umetnost“ – činio je to sa prevelikom strašću. On je sve to zvao – pesma. I potpisivao kao Pesnik. Krećući se u svim vremenima i prostorima, zahvaljujući novinarstvu i mestu reportera u „Dnevniku“, Antić je znao da kaže:
– Sve je stvoreno iz kretanja, a ko se više kreće nego novinar. Zahvaljujući novinarstvu uspeo sam da obiđem ceo svet, sem Australije. Naravno da tamo nisam samo skupljao materijal za reportaže, nego se tu vrlo mnogo zalepilo za mene od drugih kultura.Pesnik koji je poslednje dane propatio kao Isus na krstu, iznedrio je biser čiji je sjaj teško gledati otvorenih očiju. Antić nije hteo u kalup, u biografiju, i onda kada je promišljeno pravio. Sa zlatnim prahom među prstima otišao je na onaj svet da nam sa nebeskih visina u zvedanom jatu pokatkad namigne. To je ta njegova trajna i tajna veza:Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razumemNa ovu zemlju sam svratio
da ti namignem malo.
Da za mnom ostane nešto
kao lepršav tragMiroslav Antić živi svoj drugi život u bljesku kometa, a njegov duh je u svemu što je svojom rukom uradio.Tom Antiću vredi se vraćati. Uvek!

Milan Živanović

Književnik i novinar Raša Popov rekao je jednom prilikom da se tajna fenomena Miroslav Antić može odgonentnuti tehnikom „Fukoovog klatna“. Iako je u svojim pesmama saopštavao filozofski ozbiljne stvari, Mika Antić je uspevao da bude dostupan svakom čitaocu. Zbog toga je postao klasik. Njegove pesme su lepa književnost, ali i bestseleri koji se čitaju i na plaži i u školskoj učionici. Naprosto, čovek je bio genije.

Rođen je u Mokrinu 1932. godine, a umro je 24. juna 1986, pre tačno dvadeset godina. No, i te bi se informacije morale uzeti s nevericom. Sam Antić je govorio da je živeo stotine godina. Pre svega zbog toga što je bio svestran i zato što nije bilo posla koji mu je bio stran. Lako je iz njegovih pesama uočiti koliko je voleo život i koliko se trudio da od njega uzme sve što mu se nudi. Bio je pre svega pesnik. „Plavi čuperak“ ulazi u istoriju književnosti kao knjiga koja će se izdvojiti po broju izdanja. Bio je pesnik tinejdžera – pesnik koji se usudio da poetski rafinirano piše o njihovim prvim ljubavnim iskustvima i problemima. Međutim, bio je i mudrac, recimo u svojoj zbirci „Horoskop“ koju posvećuje svom sinu s molbom da nikada ne pristane na čopor . U „Garavom sokaku“, o čijim je pesničkim i astrološkim dostignućima najstudioznije i najbolje do sada pisao Antićev zemljak Raša Popov, bio je pesnik s jakim socio-angažmanom. Iako su često podvlačili njegovu boemsku crtu, Miroslav Antić je bio pesnik koji je godinama brusio svoju poetiku. Nekoliko zbirki pesama govori tome u prilog. U njima se Antić igra rečima i pesničkim oblicima, stilskim figurama i rimama.

U svojoj autobiografiji Mika kaže: „Rođen sam 1932. godine u severnom Banatu, u selu Mokrinu, gde sam išao i u osnovnu školu. U gimnaziju sam išao u Kikindi i Pančevu, a studirao u Beogradu. Živim u Novom Sadu. To je čista moja biografija. U stvari, ja svima kažem da pravu biografiju, onakvu kakvu bih želeo, još nemam i pored toliko knjiga koje sam napisao, slika koje sam izlagao, filmova koje sam snimio, dramskih tekstova, reportaža u novinama… Svakog jutra poželim da počnem jednu odličnu biografiju koja bi poslužila, ako nikome drugom, bar đacima u školi, jer oni, nažalost, moraju da uče i život pisca.

Ja bih bio najgori đak, jer ni svoj život nisam naučio. A radio sam svašta. Bio zidarski pomoćnik, fizički radnik u pivari, kubikaš na pristaništu, mornar, pozorišni reditelj, bavio se vodovodom i kanalizacijom, radio kompresorima, obrađivao drvo, umem da napravim krov, glumio u jednom lutkarskom pozorištu, čak i pravio lutke, vodio televizijske emisije, bio konferansije… Imam i neke nagrade i priznanja. Dve „Nevenove“. Jednu za životno delo u poeziji za decu; Goranovu nagradu; nagradu Sterijinog pozorišta; Zlatnu arenu za filmski scenario; Nagradu oslobođenja Vojvodine; Sedmojulsku nagradu Srbije; Nosilac sam ordena zasluga za narod. Neko bi od svega toga mogao da napiše bezbroj stranica. Recimo: uređivao list „Ritam“, ili uređivao Zmajev „Neven“. Najviše bih voleo da sami izmislite moju biografiju. Onda ću imati mnogo raznih života i biti najživlji među živima. Ostalo, što nije za najavu pisca nego za šaputanje, rekao sam u pesmi „In memoriam“. I u svim ostalim svojim pesmama“.

Ipak, jedan od najinteresantijih podataka vezanih za ovaj sočni i bogati životopis svakako je podatak da je Antić napisao i jedan ljubavni roto roman. Roto roman „Stepenice straha“ objavljen je 1973. godine u „Novinsko-izdavačkom preduzeću Forum“ iz Novog Sada, pod podnaslovom „Ljubavni vikend roman“, a u znamenitoj ediciji „Svi pisci sveta“. To je ljubavna priča o odrastanju tinejdžera Vuka Pavlovića koji na moru pokušava da osvoji visoku i strmu morsku liticu koja je već usmrtila nekoliko ljudi. To je prvi (avanturistički) nivo priče. S pojavom Olje, koja pravi zemljotres u srcu glavnog junaka, priča postaje ljubavna romansa. No, glavni junak Vuk ima haklberijevski problem. Njegovog junaka ne zlostavlja otac kao Haklberija Fina, ali se njegovi roditelji svađaju. Tražeći izlaz za Vuka, Miroslav Antić u priču uvodi Bobu, simpatičnu profesorku muzike koja je od onih karaktera za koje se ne zna šta su. Boba je i drugi roditelj i potencijalna ljubavnica. Svejedno, ona je još jedan arhetip biser u roto dramaturgiji Mike Antića.
Zanimljivo je kako se klasik naše književnosti prilagođava žanru. On pokazuje da je sjajan pesnik, ali i literarni zanatlija. Piše roman u jednom dahu, držeći se pravila vikend romana. To nije laka stvar, ali Antić, renesansna ličnost s hiljadu zanimanja, kao da piše roto roman iz tri poteza. Ovo je knjiga koja ne odudara previše od ostalih romana iz edicije „Svi pisci sveta“. Ali, opet su tu pametne filozofske maksime koja obeležavaju Antićeve dvadeset dve zbirke poezije, a koje su tako lepo kocentrisane u zbirci „Horoskop“. I u „Stepenicama straha“ Miroslav je Antić. Već na prvim stranama stoji da ljudi obično gledaju u nešto, ali da ipak nije dovoljno videti. „Treba se setiti očima…“ .

Roman „Stepenice straha“ koji je reprintovan u sklopu sabranih dela Miroslava Antića koje je objavio novosadski „Prometej“, mogao bi da bude sjajna metafora karaktera ovog neverovatnog čoveka čija bibliografija, bez preterivanja, liči na telefonski imenik. Ima čak 3225 bibliografskih jedinica! Tinejdžerski roman „Stepenice straha“ potvrđuje Rašinu tezu o fenomenu „Fukoovog klatna“ čiju je tajnu Mika očigledno znao i mogao bi s delimično odgonetne tajnu tog mudrog svaštara i zaljubljenika u svaki atom života.

Mića Vujičić

ARSEN DEDIĆ:

TELEGRAM

Sve češće okrećem 96

Odlaze najbolji

protiv svih pravila

Molim vas – jedan brzojav

Vaš broj?

413 – 606

Tko prima?

Odlaze sami maheri

najbolji u prednatjecanju

A naši gadovi?

Odlično – hvala na pitanju

Sadržaj?

Odlazi naša šank linija

naša prva petorka

izgubila je nerve

sad nadire rulja

s klupe za rezerve

Arkade ili vijenac?

Odlaze Duško i Mika

u svoje sveto polje

A naši gadovi?

Hvala – nikad bolje

Dok se još isplati

odlazi mudra bratija

Tko predaje druže?

Arsen Gabi i Matija

ZA ljubitelje stvaralaštva Mike Antića, toplo preporučujem ovaj sajt:

http://miroslavantic.blogspot.com/search/label/Pjesme

https://slikemogdetinjstva.files.wordpress.com/2012/06/malenov005.jpg?w=659

STAV je izlazio u Kikindi

stav01

prvi broj je imao rubriku Portret

mika76mika001mika02mikastav76

mikas02mikas01

mika0003

,ola004Oko Zagreb, celu naslovnu stranu postavlja fotkom Mike Antića sa tekstom u unutrašnjosti časopisa…

mola8607

ma01ma02

ma

 

a evo kako je sarajevski Odjek obilježio Mikin odlazak…

isti autor teksta kao i u OKU….

mika

mikaa

mika

mikaaaaa

a evo kako je Mika osamdesete obeležio odlazak druga Tita, a iz Dnevnika prenela Praktična…

mikatiti

2 responses to “MIROSLAV ANTIĆ”

  1. Милан Дивјак Лички, кнјижевник says :

    МИЛАН ДИВЈАК ЛИЧКИ: ПОПЛАВИО ЦРВЕН БАН
    (еротске народне сваштице Лике) Нови Сад, 2007

    Мика је први коме сам отворио тајну фијоку и из ње извадио дијелове
    рукописа ове књиге. Било је то 1977. године. Мика ме је често посјећивао
    у соби 63. на Првом спрату, зграде Извршног већа САП Војводине. Наше
    дружење и пријатељство било је све до његове смрти. Крајем 1976. го-
    дине Мика ме је замолио да ургирам код Николе Кмезића, тадашњег
    председника Извршног већа Скупштине САП Војводине, да за уступљену
    кућу његове мајке у Панчеву добије адекватан стан или кућу у Новом
    саду. Ријешио сам да Мики помогнем. Тражио сам пријем код Ђорђа
    Хајдера, члана Извршног већа и председника Комисије за стамбена
    питања. У разговору са другом Хајдером, напоменуо сам да је Миро-
    слав Антић годинама подстанар у Новом Саду и да би требало да се
    ријеши његово стамбено питање, као заслужном грађанину Новог Сада.
    Ђорђе Хајдер је био затечен, изненађен, неколико пута ме је питао:
    „Зар је могуће да Мирослав Антић нема стан“: „Нема!“ — одговорио сам.
    Хајдер ми је предложио да разговарам и са председником Николом
    Кмезићем, а да Он лично нема ништа против да се Мирославу Антићу
    ријеши стамбено питање. У заказаном термину у кабинету председника
    Николе Кмезића, у пријатељском разговору, објаснио сам све о стамбе-
    ном проблему књижевника Мирослава Антића. Председник Кмезић је
    био просто изненађен сазнањем да је Мирослав Антић годинама под-
    станар. Кмезић ми је дословно рекао: „Милане види са Хајдером и то
    ријешите што прије:“ Послије овог разговора мало смо причали о Лици,
    Врховинама и Црној Власти. Ту су коријени Николе Кмезића.

    Послије разговора са председником Кмезићем отишао сам код друга
    Хајдера и дата је у процедуру молба Мирослава Антића, да се ријеши
    његово стамбено питање.

    Априла 1977. године заказана је седница Извршног већа Скупштине
    САП Војводине у Липовачи код Шида. Позвала ме је Стана Ћубић,
    секретарица Хајдерова, да видим рјешење о додели стана, односно
    куће, Мирославу Антићу. У рукама сам држао непотписано рјешење:
    Број: 360-3/77 од 20. априла 1977, додељује се Мирославу Антићу,
    књижевника (4) четворособан стан у улици Авијатичарско насеље,
    објекат „Премис“ тип „Б“, стан број 25 на коришћење са 5 чланова
    породице. Рјешење сам ставио у унутрашњи џеп сакоа, а Стани сам
    рекао да идем са Миком у Шид, да Хајдер потпише. Назвао сам Мику
    и предложио му да посјетимо Галерију Саве Шумановић у Шиду.
    Знао сам да ће Кмезић са министрима најприје посјетити Галерију,
    па тек онда ће бити одржана седница Извршног већа. И би тако.
    Мика није знао за прави разлог нашег пута. Успут сам Мики читао
    дијелове рукописа ове књиге. Прасак одушевљења. Мика је био
    толико одушевљен са еротским народним умотворина Лике да сам
    помислио да ово неће изаћи на добро. Ударајући десном руком по
    волану, Мика је викао: „То! То! То!, Свака част Милане! То што си
    сакупио то је огромно богатство Личана и не само Личана. Само
    настави да записујеш.“

    Стигавши у Шид, у близини поште, ушли смо у двориште куће гдје
    се налазила Галерија Саве Шумановића. Мика се пријаатно изне-
    надио видевши Николу Кмезића и остале покрајинске министра.
    Они су устали од стола, који је био у дворишту, те су се руковали
    са Миком. Пришла нам је и мајка Саве Шумановића и понудила
    нам, на тацни, двије чашице са ракијицом. Била ми је велича част
    да попијем ракијицу понуђену од мајке Саве Шумановића пољу-
    био сам старицу у руку. Тај дан никада нећу заборавити. Угледао
    сам Хајдера и извукао рјешење, те кренуо према њему. Хајдер
    се само насмијао, климнуо главом, схвативши све. Узео је рјешење
    и хемијску оловку, а пошто у близини није имао на чему да потпише,
    окренуо сам се и Хајдер је потписао рјешење на мојим леђима.
    Рјешење сам ставио у џеп, захвали се Хајдеру, те сам погледао
    према Мики. Мика није ништа приметио, јер је био окружен покрај-
    инским министрима. Разговарали су.

    У повратку, Мика није ни слутио да у џепу имам потписано његово
    рјешење о додели стана на Авијатичарском насељу.

    Бледоплави фолсваген (буба) милио је Шидским друмом. Тачно
    у подне огледала се Сремска питомина. Са обе стране друма,
    у недоглед, простирала се зелена чоја винограда. Чокоти винове
    лозе изгледали су као постројени војници. Имао сам осјећај да
    нас, са стране, прати добри дух сликара Саве Шумановића.

    Мика, не би био Мика, да није тражио да му поново читам дијелове
    рукописа ове књиге. Говорећи ми:“Да ово морам што прије да дам
    у штампу, да је права штета да буде у ладици.“ Морам признати,
    да ми Мирослав Антић, тада, није дао моралну подршку ова књига
    не би угледала свјетлост дана данас.

    Дошли смо у Нови Сад. Ушли смо у зграду Извршног већа, а потом
    у моју канцеларију. Извадио сам Баделов коњак и насуо двоје ча-
    шице. Мика ме је погледао, узео чашицу, куцнули смо се и испили
    наискап. Замолио сам га да себи још наточи, уз извињење, да
    морам да идем на извјесно мјесто. Отишао сам код Секретарице
    секретара Извршног већа, Тодора Бесуа и ударио печат на рјеше-
    ње. Вратио сам се у собу и пружио Мики рјешење. Мика, просто
    није могао да вјерује да у рукама држи рјешење свих својих под-
    станарских проблема. Пришао ми је и чврсто стегао руку, и ракао:
    „Прави си пријатељ Милане! Није све у новцу. Имати таквог при-
    јатеља уза се је највеће богатство. Знаш шта Милане, морам још
    један (коњак), да дођем себи.“

    Мирослава Антића сам последњи пут видео у Клубу делегата
    Скупштине САП Војводине када је примао награду за животно
    дјело. У препуној сали стајао сам на улазу Клуба. Мика ме је
    примјетио и пришао ми, са муком је проговорио: „Милане
    одлазим! Хвала ти!“, стегао ми је руку и вратио се међу много-
    бројне госте.

    И данас. послије толико година од његове смрти,
    наши погледи се сусретну у Дунавском парку.

    Пријатељство остаје и послије смрти.

Trackbacks / Pingbacks

  1. Novine u SFRJ « Slike mog SFRJ detinjstva - 24. maj 2012.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: