SLOBODAN MARKOVIĆ – LIBERO MARKONI

 

MOLITVA ZA EMILIJU

Neka nađe sreću Emilija,
crven končič,
nek se smeje,
neka mirno spava.

Nek živi Emilija
sa onim koga ljubi,
ne moram da budem ja,
nek ona živi…

Nek postane majka,
nek joj šikne mleko,
nek joj dete živi.

Nek se seti Emilija
prozora na niskoj kući,
i jesejne uspavanke.

Nek joj se ispuni želja:
stara klupa,
niska kuća izvan grada.

I kad zbraja dane,
nek se seti mene
i mojih molitava…

Nek sa decom večerava
pod zvezdama za dugim stolom.

A kad joj mreti dođe,
u poslednjoj suzi
nek bude i mene.

Te večeri nad njenom ikonom
nek prođu rumene zvezde.

Od njenih zvona nek proplaču
i neznani na svome putu.

Nek umre samo posle mene,
ma gde se obreo,
i ma gde bio.

Amin

ЈЕДНОМ У ГРАДУ КО ЗНА КОМ

Једном у граду ко зна ком
ти ћеш имати топли дом

и прозор с видицима без дна
и собе пуне дечјег сна.

А ја, не питај, о, ја ћу тад
престати већ да будем млад.

И ако те сретнем било где
неће нам бити као пре.

Једном у граду ко зна ком
светлеће у ноћи твој топли дом.

sb01

ЧАШЕ

Последње остају оне насред стола.
Некад пуне смеха, некад пуне бола.

Са мало вина што им на дну оста
причају у мраку судбу касног госта.

А са пода сивог као мртва сена
сања своје вино чаша разбијена.
Бар да неко тугу, ту на поду смрска,
не би чаше ове свитање док прска

и док зора пуна новог вина свиће,
не би зажалиле што сломљене биће.

Небо све је шире. Дан седа крај стола,
опет плав од смеха и крвав од бола.
ОДЛАЗАК

Не дај ме никоме. Узми све моје:
и пртљаг
и капут искрзан
и све светиње.
Тужно шуме гробља, још тужније хвоје.
Ипак љубим ведар
очи детиње.

 

SONET ZA JUTRO

Budim se tako i nigde me nema.

Ne tražim sebe niti oči zgasle.

Samo se dopužem ogledalu i samo gledam

Dugo nekoga kako mora da se smeje

Pitam ga otkad prestade da voli,

I samo neki mutni oblik u odsjaju se stvori

Da l krik to beše, il ćutanje dublje

Ili prvo slovo od reči volim, ja ne znam.

Samo se tako cela noć dovuče

I leže kraj mene da iskopa sunce.

Ja bežah daleko u razlomak neki

koji je sam sebe zaboravio davno.

Budim se tako a nigde me nema

Samo ostaci neki i lešine neke nasmejane.
ОЗДРАВИЋЕМО

Разболесмо се свесни своје таме.
Криви су слутим разни Паганини.
Голуби огња слећу јој на раме,
а ја се купам ходећ по тишини.

И ништа нису кажем саркофази
Кад цвеће вене у најлепшој вази.

И ништа нису старе пирамиде
кад смрт зелена свима исто иде.

И ништа вина, ништа ресторани
кроз које лудо провитлаше дани.

Оздравићемо свесни свога зрака
захвални можда некој малој птици…
И слушаћемо сваког срећног мрака
како гудало умире на жици.

У МАЛИ ДАН
На прозор слеће лишће с крова.
На кров је пало с јабланова.

Све је зелено и све нуди
лепоту од које се луди.

Узимам само што је моје,
а то су две-три рпосте боје.

Црвена боја старога крова
и црна као моја слова.

* * *

У крчми остављен себи самом
многе ствари решим тамом

и ко зна шта бих још све мого
да нисам понекад изнемого.

Али неки осмех непознати
опет ме међу људе врати.

И видим да још касно није
и мало суза да се пије.

И гле, тај осмех непознати
све више греје, љуби, злати.
ЧАШЕ

Последње остају оне насред стола.
Некад пуне смеха, некад пуне бола.

Са мало вина што им на дну оста
причају у мраку судбу касног госта.

А са пода сивог као мртва сена
сања своје вино чаша разбијена.

Бар да неко тугу, ту на поду смрска,
не би чаше ове свитање док прска

и док зора пуна новог вина свиће,
не би зажалиле што сломљене биће.

Небо све је шире. Дан седа крај стола,
опет плав од смеха и крвав од бо

ОДЛАЗАК БАКАРНЕ ПТИЦЕ

Завршава се главе моје пут.
Није легла у руке године толике.
Чак сам и ледних суза нетакнут,
и све што сним прелази у слике.

И ти што полазиш у дим, а смрт се приближава,
не занемари пакао мојих тегоба.
Још сам ту, а већ спава
њеног ока сјај у хладу соба.

У дивану где моћ тишине туробно влада
нека ноћ очајна још цвили.
А бакарна птица одлеће из града
у коме смо до јуче живи били.

* * *

Дошло је време деобе, девојчице.
Поделићемо имање наше:
улицу ову и порушен зид Музеја…
Ја ћу ти дати као приде сребро света
и неухватљиво злато.
Добићеш и ограду: филарете зелене.
И комад сулуде шуме.
Добићеш и мој одлазак неминовни.
Дошло је време деобе, девојчице.

За себе ћу задржати нејака рамена твоја.
И ставићу ти преко лица своју велику шаку
као маску посмртну.
Заиста, све облике твога лица
задржаћу на чувању до краја.
Колена ћу занемарити. Отићи ћу. То је све.
Дошло је време деобе, девојчице.

БЕДА

Беда је сулуда и сија од броката коме се не живи.
Фотеља старинска окачила се о балкон над градом,
а пролазници бели, плави, зелени, сиви,
час се у небо пењу, час су пред сулудим падом.
Беда је сулуда крпа. Од ње заставу не шију девојке које мазим.
Лажем их уместо сунца. Сипам им у ждрело белину.
О, па ја ћу тек данас сасвим да уобразим
како сам огрнуо црвену пелерину.

Беда је сулуда мати чија се деца гложе
и чије се кћери боду у арени.
Узалуд им новцем ватру под дојкама ложе
којекакви слупани сумарени.
Беда је паучина у соби где нико не спава,
већ где се мртваца снених одвијају гвоздене змије,
и гмижу тамо где камен Јупитер обасјава
и где се без срца, у сенци џелат крије.

Беда је џелатова мати са ножем дугим и оштрим.
Њено је време кратко. Блесак. Зрно песка. Гнусоба!
Зауставићу је голорук, као казаљке на ПОШТИ,
и, преокренућу башту, с почетка, и, на крају оба!
Беду кљуј у теме! Друго шта би?!
Њу није дотукао Лењин, Капетан Земље!
И док пада сумрак на Океане и на Средоземље,
моја ће рука коначно да је зграби!

* * *

Неки човек с цигаретом
дигнуте јакне, обод низак,
тумара поспаним светом
у коме му нико није близак.

Он самог себе наговара
на пустош очајних сванућа
и низбрдицом тротоара
стиже до последњих кућа.

Ту га лавеж изненади,
па да би могао даље,
нову цигарету вади,
а пред њим видик спаљен.

Он је дух нежан међу злима
и у себи је сасвим скрио
тргове Париза, Беча, Рима
на којима је срећан био.

Он опет иде тамо. Сведе
лак рачун на фронтијери,
и, не изазивајући неред,
будућност лакому измери.

ЦРНИ ЦВЕТ

Црни цвет на реверу.
Лампе и град са ресторанима.
Ја жалим за добрим данима
пијан на старом скверу.

Више ме неће тронути пад
кише мале по коси и по лицу.
Сад личим на рањену птицу,
која не воли град.

Црни цвет – мој нови знак.
Сахранио сам топле сате.
Жене пролазе, блистају се и злате,
а ја нестајем у мрак.

Сибини

Не мора да се деси ни смрт, ни киша, ни туга.
Увек се враћаш тамо где си са њом седео.
З б о г о м ! – јавља ти брод у магли.
З б о г о м ! – звони пруга
одлазећ у ноћни предео.

Самоћа у којој свене све топло и мило
проноси касне мелодије.
Не жари…
Као да је још ту. Као да је и није било.
Мало још за мене мари.

Отишла је на Неву са њим, далеко, моћна.
Сад је Северна лепотица.
Снегуљица…
На трепавици уснула јој пахуљица,
а гасне светиљка ноћна…

Не мора да се деси ни смрт, ни киша, ни туга.
Увек се враћаш тамо где си са њом седео.
З б о г о м ! – јавља ти брод у магли.
З б о г о м ! – звони пруга
одлазећи у ноћни предео.
ОГЛЕДАЛО ПОНОЋИ

Сва та светина што се љуља
око светла и око мене,
око поноћи, и тек у зору
испразни кафанска огледала,
неће ме наћи у тамном куту
с очима већим од дубине,
јер сва та светина што се љуља
мора већ једном да почине.

Ја волим малу жену таме,
која се каткад благо смеши,
и ако она пије, греши
и много чега лудог реши,
она је моја поноћ светла,
она се као сунце смеши.
Па кад скупљам свеће из ваза
и рушим бокале и гледам плаве
све главе мирне када мину
поред кафане… у свом вину
ја нађем мали оток душе,
а око мене жене таме
певају, пију, плачу, пуше.

О жене таме, све хаљине
ваше просте драже су и маме
много слађе него свиле
на којима су и цикламе
и руже и друге бурне шаре.
О жене, таме, за вашу младост
и за све ваше дане старе
ја дижем чашу пре сванућа!
Жене без круха и без кућа!
Жене без лежаја и без страха!
На ветру ви сте и на мразу…
На сунцу ви сте и у тами,
у огледалу и у зиду…

Красне сте у туђем виду…
Сви вас на гробљу забораве,
а имале сте косе плаве
и знале сте шта шапћу траве…
Сада сте ружна светлост јаве.

Но у огледалу поноћи ове
вас опет давна младост зове.
Па вас је страх од шумних жита,
од месечине и од грања
у коме топла јесен сања.

И због свих рана прошлих дана
сада сте цвеће ресторана.

Ево вам моје снажно раме
жене мале, жене таме!
Ево вам мој сто и све моје
и вино и хлеб и свануће
и добар излог пекарнице
где се купе и љубе птице
што целе јесени и целе зиме
певају хлебу благо име.

И ми ћемо чим зора сване
да оставимо ресторане
и у хаљинама простих шара
бићемо чудо тротоара.

А онда без речи и без руку
растаћемо се тако тужни
и рећи ће нам једног дана
да нисмо лепи, да смо ружни…
Но не мари, јер и зато
бацамо лудо своје злато.

А сва та светина што се љуља
у огледалу, у дубини
сјајне поноћи кад све свира
излази у дан после мира.
Но мора једном да вас тражи,
јер ви сте све на мртвој стражи,
жене таме, жене греха, жене смеха,
полуголе, топле, јасне
без лежаја, кућа, стреха,
а ипак сте сестре часне
и вама се каткад чини
да живите у тишини.

* * *

Празна су кафанска огледала.
У окнима је зора плава…
Будим се, а на рамену ми
ко дете жена таме спава.
И тако је добра и блага
и чини ми се да је штета
што ће без гласа и без трага
да оде из овога света.

МОЈА СУ ПРАВА ЗАКОНИТА

Моја су права законита.
Ја сам им законодавац.
Ако ми душа помахнита,
душа ми и даје правац.

Мене повреди туђи јаук.
Отвори увек горку рану.
Ухвати ме се као паук
греде у старом ресторану.

Ал уз пиће не опрости
срце моје никоме више
ни белу тугу пролазности
ни љубав, ни сјај после кише.

Себичан и луд, ту, за столом
ко див разорен чекам зору
и малу своју за прозором
поздрављам у алкохолу.

Моја су права законита.
Ја сам им законодавац.
Ако ми душа помахнита,
душа ми и даје правац.

1950.

ЗАПИСИ О ПРАГУ ДОМА

У лето ведрих очајања
кад сања шева изнад лога.
Дом један на крај имања
ко да је сакрио бога.

Ту нема дима, нити с прага
старица чека с купом вина.
Помрла су лица драга.
Покопане руке сина.

На дну бунара нема слике
девојке што у кругу чита.
Приметила је осветнике,
али сад су они само жита.

Икона је у прашини.
Богородица без жиже живи.
А мени већ се сасвим чини
како ће и дан да посиви.

Па прескачући луде међе
идем све ближе граду смеран.
И помишљајући на њу ређе,
осећам да јој нисам веран.

У лето ведрих очајања
кад гине шева изнад лога.
Дом један на крај имања
ко да је сакрио бога.

ИКРА

Бацам икру од које муња водом бежи.

Нема места где нисам посејао рибе.
Тонем, а рађам свет што се насмеши.
Свет насмешен…
од светлих травки и од рода плаха.
Мене моћног ронца икра луда теши,
иначе бих био пијанац без граха,
без хлеба, без маха.
Зато се крећем чудно за ракове дневне,
за сезоне, боје, које мода тражи.
Изгарам за руљу.
У оку моме муња дивно севне.
Ја певам за сунце, а газим по муљу.

Бацам икру страшну по мраку, у ходу
и поцепан пловим (љубавник на броду).
Мени сви не прете,
мене само хоће
неким златним ножем смртно да избоду

Смејем се на све зле, јер ја сам моћан ронац
и искапим мора ако жудим воду.

Свеједно што ме трипут дневно крсте
и што ме именом зову и што траже
да се умешам међу непливаче,
да будем мудар, одузет сред плаже.
Ја бацам икру из које се буде моје луде крви
пливачи,
пераји ретки испод свода.
Какви ловци! Какви ловци! Каквио ловци!

Машем некоме што клечи на води!

* * *

Нек се чује слава и пев Демона Гамена
изнад живота, изнад уличног камена.
И нека звони скерлет старе Ременот
док се придржава за црквени плот.

Сребрне чираке упалићу у мрак,
од пијаног глумца унајмићу фрак.

Од Данаилове тихи гласовир,
па ћу тако одсвирати Мир.

На Дунаву старом биће звездан пир,
а месец ће сјати ко балски папир.

Па ћу с концем лудим, у свакоме шаву,
пронети градом, усамљеним, главу.

Можда ћу проћи и без катастрофе
кад Демону шапнем ове чудне строфе.

Демон је мој у белом жакету,
с главом у плафону, с ногом у паркету.

За Ремебот Дору која с Тином сада
ужива негде, ноћу, изнад града.

Ја берем с туђег плота хризантему
и видим страву у сваком, у свему.

Ал себе више не осећам, пламен
сагорео ме, па сам црни камен.

А био сам кажу заводљиви Гамен.

Цирих, децембра 1964

* * *

По једну имам у свакоме шпилу.
По две на старом ринглшпилу.

По три у самостану где су
гробови бели засели у месу.

Тамо се не зна шта све дојке чине
у тами испод древне паучине.

Нити се види на меком ослонцу
какав паук виси на црвеном концу.

Прерушен у сетног духовника
додирнућу се једном светих слика,

везова и скрушених речи,
па ћу тек онда у обиље прећи,

јер Дама Пик мојих страсти
невину децу обешчасти.

Од тих уздаха, од те цике
подмећем белих дана слике,

ал огледало неће скрити
Пикове Даме лик, а нити

може да чами у звонари
земљана жена таквих чари.

РЕЧИ

Речи – моћна руља, која би да влада
док очајно знам: ћутећи се страда.

То није разлог да будемо луђи,
јер кад смо тужни, једно другом туђи,

онда говор песме која љубав слути
не нађе срце коме се не ћути.

Из живих речи кад пређем у немо,
покушаћу да се мало разумемо.

ДАМА ПИК

Усне тамне и без руба
скриле две плоче, два зуба.

(Златне кљове сјајне даме
која ми се ослања о раме.)

На рамену ми капија сванућа
отвара пут за госта немогућа.

По ждрелу ми се оџачари крсте
и гар очајну мељу међу прсте.

Од тог гара ко од светог праха
глувим, не чујем ни Брамса, ни Баха.

Дама Пик, мојих слутњи седа
на клупу испод градског дрвореда

а свуд је ноћ и тргови су пусти.
Гамен реч неће да изусти.

И ко не спава, жмури ради реда
у собама изнад дрвореда.

Могу ли тако у муклој самоћи
тражити од ње да овде заноћи.

СВОЈ ПРОРОК

Умрећу кад слутим
иза жалузина
с гостом огрнутим,
и без капи вина.

Он ће тад побећи
у гнезда далека
да ме тамо чека
у белој одећи.

Биће то диван пад.
Обожавани мртвац. И у име свега,
понеће ме на рукама град
као кнеза последњега.

И у мој обожавани Двор
улетеће да разнесу
оружје, ризницу, ал` у бесу
заборавиће о р е о л!

ТАМНИ БАНКЕТ

I

Дотако нисам фосфор свица,
мада ми нокти ноћу горе
ко крваве очи птица
које налећу на прозоре.

А да л ће наћи иза окна
мене што живим попут дима,
мене кога већ дно узима
са белуцима иза окна.

Не питам, јер тетура
приказа моја ко да слави
смрт што ми се на руци плави

на Дунаву, у сивој трави…
Док негде испод абажура
лептира ноћног паук дави.

II

Шта да ти кажем на прозору дана.
На одласку из покрајине зала.
Ти си тако добра, али за мене мала.
И већ сам тихо пошо из твог стана.

Ти знаш за тугу што у мени кључа
Ко врели извор земљи, ту, на сиси…
Ти можда јеси љубав. Можда ниси.
За твојим столом луди облак руча.

Стигни ме ако имаш воље!
Заустави ме, јер ћу ускоро поћи
на банкет луди, у загрљај ноћи.

И више никад на Падини света
неће такав ноћник са звездом да шета,
нити ће таква песма да загрли поље.

IV

Сви дављеници кроз мене ће рећи
свету правду, љубав за лептира,
љубав за цврчка који сетно свира
о лепоти, вечери и срећи.

И само ми је жао једног дана
кад и ја будем на банкету чуда
што ће из неког малог ресторана
потећи песма исто ко ја луда.

И што ће она некоме да врати
оно што мени нико мого није.
Ни дани среће. Ни весели сати.

Био сам увек тамо где се пије.
И нисам знао да ћу себе дати
великој води што ће да ме скрије.

IX

Ружама нема спаса. Сати иду
од торња до торња ко птице у лову.
И, онда опет на црквеном зиду
чекају, ћуте, док их не позову.

А њих ће звати, јер су наши сати,
наше сузе, поноћ нашег вида,
песма што ће можда да нам врати
трешње страсти и јабуке стида.

Не број зато злато трептај свести.
На дну има таме као жеље.
Свега има, ал нема постеље…

Нема столца на који ћеш сести.
А вода носи. Испод млина меље.
И расипа хлебове по цести.

XIII

Све је некад само суза мала
ил у оку, ил на окну дома.
Чаша цвећа, радост сред астала
после ноћи, после слатког лома.

Срећан можда од тих малих ствари
нећеш наћи огледало свега,
а с девојком говоре бунари
после кише, или после снега.

Све је само мали лет лептира,
крупна булка, страсног жита шапат.
Живот свица над рукама мрака.

Можда облак сред птичијег пира,
или тамна замагљена папрат,
или звезде одбегле из шака.

XVIII

Љиљани знају шта девојке снију.
Велике воде шта девојке греше.
И сад се неке из дубина смеше
и својим муком слатке грехе крију.

Не треба нико више да се дави,
јер нема места у водама света
кад плове браћа до задњег банкета
на Волги, Одри, Дунаву, ил Сави…

Ја не знам реци име, али слутим
да неће бити тако ведра слава,
јер дављеници и њихова јава

слични су каткада онима што трају
под бестом шумним, ту, у завичају
крчми, весеља, љубави и трава.

* * *

Срце моје, ко зна, можда се размекшаваш,
правиш места за неког несрећника, болесника.
Бдиш, лудиш, молиш, не спаваш,
а град је препун мрака и злих слика.

Ти би се видим удубило да можеш.
Чак би и колевку за нахоче сочинило меку.
Направило би му ципеле од сопствене коже,
само да га друмови не пеку.

Ти би свима жалосним, без друга
дало по комад братства, да сваки створ схвати
како постоји ипак и сат радости
када не мора да се умире и пати.

Ти би у оног што мре, крв кануло,
и уместо хиљаду умирућих, ти би куцало, било.
И ти би све учинило да би свима свануло
и ко дете вихора по баштама се вило.

На крају, ти би ко безумно пиће
опило свет мучан док олуј хара и баца.
Теби се у мраку света непрекидно свиће.
Срце, ти си расад пољубаца!

ЧУБУРА
(део Поеме)

Ми, људи, Чубурци,
родољуби, ђаци, и сулуди играчи
ДОМИНА, МУНТЕ И РАТА
исправљамо своје вратове кад груне пролеће.
Где одоше ти кловнови Чубуре,
који су само мислили на каранфиле, на музику и на Отаџбину!
Малена моја Чубуро, зелена земљо,
распевана крајино, на брегу! Диши!
Остани бар још мало, док живим.
Још који дан сиви. Још који дан благи.
Остани да те видим под небом мајским
кад свићу девојке нове и за мене и за тебе!

О, Чубурци, ако вас још мало има,
чувајте своја топла недра! Дишите!
Дишите дубоко, Чубурци!
Ви сте нада земље ове! Ви, скромни младићи,
који лутате бреговима преосталим!
Покажите како се дише и умире
за малу башту, за собу и кујну, и резеда креденац,
са будилником који сто пута иде на поправке,
и много пута не звони и не буди у прави час,
а ви сте будни пре њега!

Дишите моји Чубурци! Мала, али смела војско!
Недисциплинована војско! Ратничка војско!
Дишите и живи и мртви Чубурци! Дишите!
Нека сви виде како се дише са чанком скромне леће!
Дишите Чубурци! Помрли су бунари наши,
а можда ће и жуте фасаде кућа
бачених у липаре, међу ниске ограде!

Дишите Чубурци! Ви сте време овога града!
Најбољи синови Београда!
Вама пристају и памучне кошуље и гумене чизме
и стари револвери.
Ви сте смели возачи оронулих камионета!
Ви сте луди другари! Дишите!
Покажите људима, дошљацима,
где је извор ваздуха и где су бакље јутра!
Дишите Чубурци безазлени. На сваком месту!
Будите орни и храбри!
Дишите браћо моја, другови моји! Дишите, дишите дубоко!

* * *

У мрачни сам те бацио шахт,
а нисам знао твоје име.
Тад је на торњу полудео сат.
Молио неко: добра ноћи, скриј ме.

Цртао сам само за шанком модар цват
и сањао твој гроб сред тишине
са обелиском ко твој бели врат
у леду своје убилачке зиме.

И сасвим сулуд, свима непознат,
пребијен од многих маски што ме виле,
у лаком скоку на последњи кат
попео сам се катедрали силе
а за олтаром се церекао брат
уз монахињу голу с пунђом свиле
која је богу била надохват.

И ту на греди где паук смисли спону
ко да је записао апостол Лука слова,
дошло ми да погинем у звону
изнад пејзажа, торњева, сламна крова.

Не зато што је жетва прошла и што ћу мрети
с хиљадама вртова у истом часу,
већ што сам кобан мрав на ужасној планети
који се надао љубави и спасу.
Па ипак ту си негде! Кап у гласу!
Чекаш да црква узлети.
Никога нема. Са мачем о пасу
силази нови бог с врлети,
а око њега дивокозе пасу.

evo uzorak iz ove knjige, nešto o Radetu Draincu,

pa onda o njegovom  velikom prijatelju Tinu Ujeviću…

libero04

libero05

libero003

  libero06 libero07

 

liber

libbb

evo slika i razgovor vođen 76. godine…

lm1

lm2

 

lm

lm3

ln2

ovde stavljam reči o Alkoholu,

 početak knjige

Pijanci idu dijagonalno

libero01livero002

Slobodan Marković
26-10-1928.-30-01-1990.

knjiga:

JUŽNI BULEVAR

1990.

U RUSKIM KNJIGAMA PIŠE DA SAM SRB

U ruskim knjigama piše da sam Srb iz Makedonije (Skoplje 26. oktobar 1928.).
Ime dala Draga Bauban u drevnoj crkvi Sv. Spasa.

Prohodao sam u Tivoliju (Ljubljana).

Sve ostalo dogodilo mi se u Peći na Bistrici, i na Čuburi u Beo-
gradu.

Više sam voleo da plovim dereglijama koje su vukli remorkeri nego
da idem u školu. Maturirao sam u Drugoj muškoj gimnaziji.

Na Filozofskom fakultetu, u Kapetan Mišinom zdanju, realizam mi
je predavao pravnik. Nije predavao, čitao je monotono skripta, koja nisu
imala ničeg što bi me privuklo. Moja naklonost ka predmetu Srednjove-
kovna srpska literatura reklamirana je javnom Desetkom. Umesto da pra-
tim Seminar, odgovarao sam na ljubavne cedulje svojih koleginica koje su
bile prelepe.

Kao takav, zaista, pobegao sam u Zagreb i odlučio se na umetnost.

Izokrenuo sam vreme i njegove zakone.
Neko, koga nisam imao čast da upoznam, odlučiće jednom ko sam bio i
da li sam imao razloga da se bavim poezijom.

Inače, moja dereglija je moja hacijenda.
Ništa nemam, niti želim da imam.
Svaki kriv na svetu je moj.

C R E D O

Umetnici su u nevolji ma ko na vlasti bio
Republikanci, socijalisti ili neki drugi slični.
Umetnike je svaki vladar progonio,
Jer nisu za k a m a r i l u vični.

Umetnici ne treba da se nadaju hlebu
koje Praviteljstvo mesi i peče.
Priznaju ih kad su već na nebu,
A po stolovima praznim luta veče.

Ostao tu, ili, otišao daleko gde nikog svog nemam,
Svejedno je. Gospodari će naplaćivati što se uopšte živi.
Ne mogu da prihvatim nikakvu gospodarsku neman.
Idem za crvenom tačkom u perspektivi.

Nije iznuđeno… Saopštavam intimno
da ne marim nimalo za Zvaničnu Poštu
Samo, kad bukne nova jesen Vaseljenom,
Osećam, kupaću se u m o š t u!

Beograd,1989.

U kiši kad više ne bude

U kiši kad više ne bude
Nikoga na trgu, ni u ulicama zabačenim,
Kad budeš uzalud tražila ljude
Iz ramova pozlaćenih.

Osetićeš opelo kiše iz žljeba
Dok lije
I dok se čudo dešava
Kako nije
Mladost bila ni raskošna, ni plava
Ni od zlata
I dok su pene bile sanjarije,
A da je svet dvorište prepuno zlih opata.

libero1.jpg

ii čik je svojevremeno  izdao posebno izdanje u kojem su bile sakupljene sve ljubavne

ispovesti poznatih ličnosti u sfrj

među njima beše i prića Libera Mrkonija

libero

libero1

Advertisements

One response to “SLOBODAN MARKOVIĆ – LIBERO MARKONI”

  1. Lazar Markovic says :

    Pre nekih godinu dana nasao sam na polici knjigu Zapisi to, Libero. Tu knjigu doila je davno moja majka koja je radila sa Liberom u Borbi. Do tada me nije mnogo zanimala ta knjiga, ali tog dana me uhvatila znatizelja. Poceo sam da citam i ostao zatecen, jer je to bilo nesto najlepse sto sam procitao. Zaista jedan izuzetan stil pisanja koji privlaci poput magneta. A pri tom mnoze i mnogo toga da se nauci. Od tada stavljam Libera u sam vrh mojih omiljenih pisaca. Pricala mi je majka da je bio izuzetan covek. Voleo bih da sam imao tu privilegiju da ga upoznam, ali na zalost umro je pre nego sto sam se ja rodio.

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: