Proza…

..ovde stavljam, po meni, upečatljive književne i ine tekstove

Drago Mlinarec

‘Gdje je istina?’:

»Gdje je istina/Mudraci je traže otkad svijet za sebe zna/Pustinjom lutaju/Nebu zbog nje molitve upućuju/I govore, kao da njen sam začuo glas/Kao da od nje sam dobio znak/Al’ gde je istina?/Gdje je istina/U potrazi vječnoj mnogi odustaju/I eno ih govore/Istina je varka i ne postoji/Al’ se još uvijek priča o njoj/I još se uvijek traga za njom/Al’ gdje je istina?/Gdje je istina/Ustrajni traže, ne odustaju/Traže uporno/Mnogim se knjigama okružuju/I sve se više knjiga piše o njoj/I sve se više knjiga piše o njoj/Al’ gdje je istina?/A vrijeme se osipa, sve prolazi/Kratak je ljudski vijek/Zrnce pijeska/Zrnce pijeska u vremenu svemira/Zrnce pijeska/Zrnce pijeska u vremenu svemira/Al’ gdje je istina?

 Igor Novak

“Vreme ružnih ljudi“

»Smišljeno, svojim cirkularom tame, pseudostvaraoci palanke razvaljuju klimu kulture življenja, naš ukus i uši, zdravlje, a logično i sama egzistencijalna pitanja, i to godinama. U svakom trenutku, ON, taj palančanin, spreman je da ismeje drugoga, različitog… Da tog drugoga omalovaži, ponizi, poništi…! Da vrši ekspanziju svoje i samo sebi prijatne surovosti (jer neće nikako drukčije)!? Tako zadovoljava svoj bolesni interes! A kada je u pitanju profit, onda se automatski ispostavljaju animalni zakoni ponašanja: gazi sve pred sobom! A sve to realizuje naravno, naturanjem ideologije banalnosti. “Najispravnijeg“ modela ponašanja koji je lepljiv za svakoga. Jer u sebi nosi najniže porive. Tada ne treba više da budu skrivani, jer su opštevladajući! Legalizovani! Uzdignuti na nivo važećih normi ponašanja! Omasovljena je podlost svih, i zato se kao takvi i udružuju! Na taj način je cilj palanke i postignut: ON kao promoter palanke (praznine) vlada! Samim tim obezvređuje život drugoga, njegovu ličnu tragediju! A ON ga je u nju i doveo, i normalno je da je i ne primećuje. Ona (tragedija drugih) za njega ni ne postoji! ON samo sebe narcisoidno i nacistoidno, vidi u svemu, kao onoga koji je pobednik u svim svojim programima, idejama, mislima, poslovima… ON ih je smestio u milje patriotizma, nacionalizma, religije… i tako postaje nedodirljiv! U suštini perverzan! ON, tu trivijalnost svakodnevno uzdiže do božanskih visina! Obogotvorio ju je! I sebe i svoja podla delanja. Tako je ispunio i odradio svoj programski zadatak. Zadatak zatvorenog sveta (prostora). Svevišnji i svečani zadatak palanke! Ako je u središtu svega Bog, onda je ON ovde Bog! ON, kao i sve u svom životu, simulira i Boga, nametajući načelo prevare, u kojem je egoizam uzdigao do božanstva. Vođen destruktivnim animalnim nagonima i takvim odnosom prema svima, sam sebi je najvažniji (samosebimnogovažan). I svi oni, koji su protiv takvog oblika postavljanja, činjenicama koje govore drukčije, u suštini duh protiv ne-duha, su najveći neprijatelji. Sebe uvek izbacuje u prvi plan. Znači palančanin je bog u svemu! ON je tu večno primarna ličnost kojoj u životu treba da su svi, i sve podređeno! A ako sve to nisi, nećeš u takvu animalnu odliku trajanja, ne prihvataš lažne mitove, idole, autoritete, veličine… automatski si etiketiran kao glupak, budala, ludak, lenjivac, neprijatelj, izdajica (nacije, palanke)… “

Radomir Konstantinović

Filosofija palanke“

…o političarima …

«Otuda svest koja se ovde javlja kao svest o ništavilu jeste svest pustinjskog sveta mirovanja, užasnuta od njega i užasom posvećena daljem uzaludnom traženju spasenja u kretanju koje je samo sebi svrha i koje bi iz samog sebe išlo (i samom sebi se vraćalo), odnosno još dublje posvećena stvaranju pustinje. Osnovni (iako ne jedini) izraz ovog stvaranja pustinje strahom od nje, jeste jedan veliki “politički“ vašar kao vašar ovog neprestanog “događanja“, jedan politički vašar čiji glavni junaci su onemogućeni ljubavnici i koji režira Dosada kao svest o ništavilu egzistencije koja se ne “događa“ i koja je zbog toga beskrajno željna “novosti“ pa duh mora da režira događaje za buduće novosti koje nikad nisu dovoljno “nove“, kao što i ovaj duh, izvan stvaranja, i kao na samom dnu duha, talog duha, na samoj granici idealno-jezive nepokretnosti, beskrajno stariji od sebe samoga, starošću svoje predviđenosti, svoje ne-preobražajnosti, nikada ne može novinom da se objavi samom sebi i njome da se otme od ove utaloženosti ili da bar doživi iluziju svetlosti. Ukoliko je ovde život prazniji (manje život a više pustinja), utoliko je on više događanje, ali ono koje, jer ne može život da “iznudi“ životu već ga samo pretvara u privid, uvek ostaje obećanje “pravog“ života kao “pravog“ događaja, uvek neki budući veliki događaj, i tim više taj događaj što je subjektivno-tvoračka moć ovde manja. (Egzistencija sveta zaverenog zatvaranju, maksimalno približenog zatvorenosti, jeste maksimalno svedena na događaj: što je svet zatvoreniji to je on nužnije svet događaja ili što je manje subjekata to je više događaja: duh i događanje nalaze se u obrnutoj srazmeri).

Bezumne političke strasti sveta palanke potiču iz ove bezstrastnosti (doživljajne nemoći kao moći ništavila, dosade zatvorenog sveta), ali koja bez strastnost je načelno neprihvatljiva onako kako je neprihvatljiva idealna ravnodušnost (ili samo ništavilo). Politika ovog sveta je politika prevare jer je sama (ta politika) zasnovana na pokušaju prevare egzistencije (sentimentalističke jer netragične, događajne jer nedoživljajne, najzad pojedinačne jer nesubjektivne) kao na pokušaju prevare istorije njenom degradacijom od istorije traženja smisla na istoriju događaja unapred datog smisla, i to smisla dostižno-stvarnog sveta lišenog svakog utopizma. Načelo lukavstva je vrhovno “radno“ načelo ove politike koja je bez-politična jer bez cilja, sama sebi cilj, jedna igra kojom vlada duh nad-igravanja i iz-igravanja. Ne biti prevaren je ovde i dalje osnovni imperativ koji, u praksi, znači prevariti jer praksu svest ovog imperativa neprestano oseća kao moguću prevaru.  Svakako, predmet ovog bezumno-strasnog političkog života koji je sam sebi svrha, i čija bez-svrhovitost, prividno neutilitarna, jeste nužna posledica utilitarizma dovedenog do same njegove nemogućnosti (do svesti, ma kako mutne i pometene, o ovoj nemogućnosti) – javlja se u različitim vidovima, a možda je to pre svega: 1) pojedinac koji u agoniji plemenskog jedinstva upoznaje agoniju plemenskog nad-ja (njegove normativnosti) kao mogućnost sopstvenog Ja, i to pre svega kao “važenja“ i “moći“ (tim više što je ova agonija očiglednija i što je on, lično, dublje proživljava; sopstvena moć se prihvata sa strahom, kao izraz otpadništva i kao “greh“ slobode, ali i kao pokušaj da seu njoj nađe zaborav istog “greha“); 2) pojedinac koji, protivan svojom pojedinačnošću jedno-obraznosti nad-ja u praksi na smrt osuđenog plemena, nije protivan i plemenskoj svesti o socijalnom životu singularizma, i koji singularizam nad-ja pokušava da produži kroz sopstveno Ja, osećajući se kao pleme (koje jedino kroz njega progovara a ne kroz druge) jer je plemenski nepomiren sa ma kakvim pluralizmom, i, najzad, 3) strogo determinisan pojedinac čija ne-sloboda je i ovde jemstvo ne-odgovornosti kao ove slobode za učestvovanje u ovom političkom vašaru, odnosno strogo determinisan pojedinac koji, prihvatajući svoju neslobodu kao neodgovornost, stvara od neodgovornosti tu slobodu koja nije sloboda stvaralačka i zato je sloboda za učešće u događajima.

– Ali, uvek je on duh koji u politici kao događanju traži spas od ništavila, sa groznicom koja raste srazmerno iskušenju ništavila. Ako ova njegova delatnost ne može da bude stvarna, kao što ni subjekt ove delatnosti ne može sebe u njoj stvarno da nađe, ona ne može da ostane idealno izvan delatnosti i izvan naloga za stvaranje subjekta. Upravo nalog delatnosti njega i upućuje na ovaj pokušaj “prevare“ egzistencije, na ovaj pokušaj pretvaranja sveta palanke u jedan veliki politički vašar na kome je sve “privid“ a ne stvarnost, i na kome je sve, zbog toga, kao u snu, s onu stranu svake tragične opasnosti; služba ovom vašaru je neželjena pohvala delatnosti stvarne egzistencije, tako uporno odbijane: samo prisustvo ove delatnosti kao zapovesti u duhu može da nadahne za ovu prevaru u kojoj učestvuje čitav jedan svet ukobljen istom kobi, jedinstven po jedinstvenoj svojoj nemogućnosti da spase idealno (plemensko) jedinstvo, ono koje ovde ostaje samo prividno van-vremeno jer je idealna stvarnost što stvara budućnost poricanjem “stvarne“ stvarnosti kao nedovoljne, jedan utopijski san koji “pokreće“ istoriju, najzad jedna iluzija bez koje nema istorije.»

 Draško Bjelica:

«Lagati, krasti, ubijati druge i drugačije; slabije, nemoćne ili u bilo kom pogledu ugrožene i obespravljene, to nije kažnjivo nepisanim zakonima duha palanke, ni u vreme uskoka i hajduka ni dan-danas.»

  Spasoje Šejić

:«Prevari, slaži, ukradi – to je ljudska istorija! Mada moglo je i drugačije: ne varaj, ne laži, ne kradi. Čovek je izabrao ovaj put. Od Adama i Eve. Zagrizli su jabuku i tu je početak ljudske istorije. Bog ne prašta ili sasvim retko. Prognani iz Raja, ostalo nam je da grizemo tu jabuku, da se gložimo, da varamo, da krademo i razne poroke proglašavamo vrlinama.«

Dušan Sakić,

»Kada umetnost postane toliko ovisna od politike da prerasta u antiumetnost treba otvoreno reći da je umrla ne samo umetnost nego i sam subjekt stvaralaštva. Da li o individualnom i pojedinačnom uopšte i možemo govoriti u jednoj palanci kojoj je kolektivno stvaralaštvo vrhunac izražavanja (likovna kolonija, obnavljanje pozorišnih svečanosti, šumadijske metafore, svečanosti za dan opštine itd.), a svaki pokušaj ostvarenja slobode i otkrivanja skrivene istine je najveća jeres prema oceni sudija iz Kafkinog Procesa.

Za zločine koji su počinjeni prema subjektu i doveli do njegove smrti nikada neće odgovarati ljudi koji se pojavljuju kao predavači na umetničkim akademijama, kao umišljeni direktori ustanova kulture, profesori u školama, pisci, slikari jer ih kolektivno štiti, jer ih kolektivno stvara, jer je kolektivno uvek istovetno sa političkim, jer za kolektivno smrt subjekta ništa i ne znači, jer je kolektiv večan.
Možda će se neko zapitati čemu sve ove reči ako nikada ne možemo da izađemo iz zatvorenog uma palanke, iz nedovršenosti vlastitog ja, koja je u stvari sama smrt subjekta, iz različitih pojavljivanja jednog takvog usmrćenog i upropaštenog subjekta koji stvara, koji podučava, koji vlada. Mogu samo kratko da mu odgovorim: treba prevrednovati pojmove, treba iz skrivenosti iščupati sam smisao palanke i prikazati ga na svetlosti istine. Ne treba se zadovoljavati opisivanjem jednog takvog stanja jer to je ono što nas je kolektivno naučilo, kakve nas je stvorilo i kako nama vlada. Kolektivno nikada neće stvoriti mislećeg i slobodnog pojedinca koji menja svet, već pojedinca na nivou čulne izvesnosti, pojedinca na nivou istorije, na nivou prošlosti kojom će do iznemoglosti da se bavi jer mu je to jedino i dozvoljeno, inače kolektiv ubija. Kakvu nam umetnost objavljuje jedan tako zatvoreni um, koji je pasivan, koji ne deluje, koji ne negira dato, nego samo poput životinje ispušta neartikulisane krikove da nešto jeste i ništa više.

Objavljuje nam umetnost kolektivnog, umetnost nedovršenog ja, umetnost svečanosti koja je važnija od otkrivanja istine, objavljuje nam stvarnost bez pojedinca, objavljuje nam apstrakciju, objavljuje nam ništavilo, objavljuje nam smrt. Možda se niko iz tog razloga (ili sam preveliki optimista) i ne pojavljuje na tim sahranama subjekta, koje se održavaju svaku godinu i koju građani još moraju i da plate. Taj strah da će biti zaboravljeni od kolektivnog stvara jednu umetnost gomile, stvara zločince koji nikada neće odgovarati, jer će biti opravdani politikom same svečanosti, a malobrojni svedoci koji ne vide ili ne mogu da shvate suštinu zločina, jer moraju da zadovolje oči kolektivnog, ćute i obrazuju mlade na tome što su videli ili čuli. I naredne godine sve iz početka.

Povratak istih ljudi na mesto zločina. Zločin se produbljuje. Dolaze novi zločinci ljudskog uma i duha. Pojedinac je definitivno mrtav, zar to nikome ništa ne znači. Ostalo je samo da kolektivno zaokruži svoj razvoj u apsolutnoj ideji i da stavimo tačku koja nikada do sada nije bila blizu svog ostvarenja jer su postojali Aristotel, Platon, Mikelanđelo, Da Vinči, Njutn, Tesla, Van Gog, Dostojevski, Hegel, Tarkovski i svi pojedinci koji su uspeli da se odvoje od takvih svečanosti, takvih proslava, jer su jednostavno shvatili suštinu kolektivne svesti neprosvećene gomile i na prošlost gledali iz budućnosti, jer su žrtvovali vlastitu sadašnjost zbog budućnosti koju nam može omogućiti samo pojedinac, a nikako kolektiv jedne palanke. Zbog toga je filozof i bio ubijen, kao što je pre 2500 godina i Sokrat bio osuđen na smrt.

Zar nikada cenjeni umetnici, cenjeni profesori, cenjeni direktori centara za kulturu niste razmišljali na ovakav način pre nego što ste prihvatali poziv na ovakve svečanosti i proslave, kada ste prihvatali mesta u školama i fakultetima, ili kada ste se preko politike trudili da postanete direktori pozorišta, centara za kulturu ili ste želeli da zadovoljite kolektivno kao vaš alter ego i da postanemo jedina zemlja koja će omogućiti stavljanje tačke na sve što se zove individualno, pojedinačno, liberalno, koja je vekovni san nedovršenog ja? Zar vas nimalo ne čudi da smo upropastili sve velike ideje koje su se pojavljivale u svetskoj istoriji? Zar vas nimalo ne čudi da su nam svi reformatori ubijeni kada su bili u najboljim godinama? Zašto ih ponovno ubijate na tim svečanostima, priredbama, predavanjima? Da li ste ikada čuli za pojam odgovornosti.

Ako niste, onda vas ja smatram odgovornim za najveće zločine prema ljudskom duhu koji su mnogo strašniji od zločina prema telu jer duh živi sa svim tim vašim strahom od kolektivnog, sa svim tim vašim obrazovanjem i onda je samo pitanje vremena kada će da počini zločin u ime tih ideja koje su još doživele i svoja umetnička ostvarenja.
Zatvorili ste slobodu u sliku, tekst, misao misleći da je to ostvarena sloboda, misleći da je to ono što treba da nas promeni, da nas pokrene na delovanje. Ne. Pojedinac je ostvarena sloboda i to je ta večna slika, tekst, misao koja je menjala budućnost, to je ona zvonjava zvona iz filma „Andrej Rubljov“, jer samo pojedinac zvoni, to je ono za šta treba podneti žrtvu. Vi ste jednostavno ravnodušni prema jednoj takvoj ideji, ali ste zato veoma zainteresovani za mišljenje jednog apstraktnog pojma kolektiva koji bitno određuje vaše stvaralaštvo, koje je u suštini ostvarenje neslobode.

Vi ste bez ikakve volje da se spreči realizacija vekovnog projekta nedovršenog ja ali ste veoma zainteresovani da poput anti-Homera ispisujete moderne Ilijade i Odiseje vaših junaka koji su vas zbog toga nagrađivali zločinima o kojima danas ćutite, jer ste bili više od svedoka, jer ste jedan takav projekat ugradili u umetnost a razni Mladići, Karadžići, Miloševići sproveli u delo. Zar ne osećate nikakvu ličnu odgovornost zbog toga ili ćete kao mnogo puta do sada da se sakrijete iza gomile koju ste vodili i prosvećivali?”

 

MOLIJER

(1622-1673

 DON ŽUAN

“Nema danas u tome ničega zbog čega bi se valjalo stideti; licemerstvo je pomodan greh, a svi pomodni gresi važe kao vrlina. Najlakše se može izigravati ličnost uzornog čoveka. Zanimanje licemera ima danas najviše preimućstva. To je veština čije se prevare uvek poštuju, pa ako se i obelodane, niko se ne usuđuje da išta rekne protiv njih.

Svi ostali ljudski gresi izloženi su kritici, i svakome je slobodno da ih po volji napada; ali licemerstvo je neprikosnoven greh, koji zapuši usta celome svetu i mirno uživa u suverenoj nekažnjivosti.Saučesničkim podmigivanjem ljudi se spajaju u usko društvo jednomišljenika. Ako neko uvredi i jednoga od njih, navuče sebi na vrat i sve ostale; a oni koji se očevidno dobronamerno umešaju u stvar, oni za koje svi znaju da stvari uzimaju ozbiljno, tek oni su, velim ti, namagarčeni; lepo ti upadnu u mrežu licemera i slepo podupiru one koji samo majmunišu ponašanje ispravnih ljudi.

Šta misliš, koliko ja poznajem onih koji su na ovaj način sjajnom odorom skrili sramotne postupke svoje mladosti, koji se odećom vere služe kao štitom da bi se u ovom poštovanja dostojnom ruhu ponašali kao najveći podlaci?

Uzalud svi znaju njihova spletkarenja, uzalud su svi načisto s njima, oni ipak uživaju ugled među ljudima; oboriti glavu pokoji put, pokatkad gorko uzdahnuti, dvaput prevrnuti očima, i ma šta da uradimo, sve je opet u redu za ceo svet.

Ja se povlačim u to odlično sklonište, tu će moja stvar biti zaštićena. Nije mi ni na kraj pameti da se odričem svojih prijatnih navika; ali ću se postarati da se sakrijem i zabavljam bez mnogo buke. A ako me razgolite, ni prstom neću maći, poveriću svoju stvar tom lepom tajnom društvu: odbraniće se ono od svih i svakoga. Najzad, to je jedini način da nekažnjeno radim sve što mi se dopada. Čak ću se uzdići do toga da budem sudija drugima, neću praštati nikome, a lepo ću govoriti, u najboljem slučaju, jedino još o sebi.

A ako se neko usudi da me ma i u mislima dame, neću mu to nikad oprostiti i u prsima ću gajiti nepomirljivu mržnju prema njemu. Braneći samo nebo, osvetiću mu se; a pod ovim sjajnim izgovorom goniću svoje neprijatelje, optuživaću ih zbog bezbožnosti i nateraću na njih sve suviše revnosne branioee morala koji će, i ne znajući tačno o čemu je reč, javno grditi, obasipati ih psovkama i suditi im po svom samovlasnom merilu.

Na ovaj način se treba koristiti ljudskim slabostima, i na taj način se mudar čovek prilagođava porocima svoga stoleća.’

http://www.tvorac-grada.com/forum/viewtopic.php?t=15687&start=0

Božidar Mandić

«Licimerizam nije nastao sam od sebe, nego od licimera, grupe ljudi – najčešće ih je mnogo – koji zamišljaju da vladaju svetom i da im je sve dozvoljeno. Za njih je čovek  mrtav pre nego što je i umro. Oni ne žele da razdvoje levo od desnog, čisto od zagađenog, iskreno od varki. Njima je najvažnije da rade tako da niko ništa ne primeti. Njihova sveta knjiga mogla bi se zvati “Pomešanost“. Važno je sve smutiti u jednom loncu, a zatim izvlačiti šta ti treba. Misao može da ide u jednom pravcu, reč u drugom, a delo u vakuum. A da li će to nekog povrediti ili uništiti, to nije važno. Licemerje je istina upotrebljena protiv drugog. I mada u jevanđeljima piše da se samo licemeri neće spasiti, oni i dalje nastavljaju superiornu aktivnost samozadovoljive dvoličnosti. Kad oni kažu ti i ja, oni misle ja i ja, a njihovo ubeđenje pretvara se u veru. Sama reč licemerizam podseća na mesmerizam ali u samom pojmu divlje etimologije to je izdaja. Lice je uvek bilo odraz unutrašnjeg stanja čoveka. Mogao si ga pogledati u facu i odmah znati ko je i protumačiti njegove namere. Šta se krije iza tog savremenog totema, kad ne možemo da razlikujemo laž od zavođenja, zavođenje od licemerja. A možda je čovek samo postao eksponat na koji se okali maska. Ono što zaradimo ne dobijemo, ono što dobijemo nije naše. Postajemo prosjaci sopstvenog života. No, najlicemernije je staviti čoveku novac u glavu, a ostaviti ga praznog džepa. Šta bi bilo kad bi se jednog dana sav novac povukao iz opticaja? Život bi i dalje, sigurno, tekao. A neko bi se prisetio Idile. Na prosjake se ne ljutim što postaju profesionalci, niti što su im primanja iznad proseka, već što postaju neinvetivni, ponekad i nasilni. Njihov zanat pretvara se u tehnologiju istovetnih iskamčivanja novca od prolaznika, i to sve više bez emocija i sa konfekcijskim nastupom. Laž se izborila da deluje istinitije od stvarnosti. U nju odmah svi poveruju. Ona je postala čovekova otadžbina, a brzina je  učinila da otac nema više vremena ni da se razočara u svoje dete. Istina pripada retkima, manjini koja ne želi da izda sebe. Nije to nikakvo podvižništvo, već obaveza prema sopstvenoj stabilnosti. Ljudi koji se bore za istinu, svet sagledavaju sa više strana. Uvod u njenu suštinu nije mukotrpnost, već nemogućnost da se saopšti, ili drugom preda. Tragična je udaljenost istine od čoveka, ali i obrnuto. U potrazi za istinom teško je imati komšije, rodbinu i istomišljenike. Istina pripada pojedincima. Tako ispada da istina i ne postoji, sem smera za kojim večno tragamo. Licemerje je i to što je čovek zaboravio da živi. Ovaj svet sve više bi se mogao nazvati “ne gledaj u pravcu u kome je potrebna pomoć“. Agresija zavijena u milovanje nije više diplomatski čin uspešnih, već tragedija dečejeg oka koje to sve posmatra. Uvek sam se pitao da li dete već iz kuće ponese dvostruko ponašanje roditelja kad su sami u kući i kad im dođu komšije na kafu, ili je za licemerizam potrebna neka specijalna edukacija.»Da postoji, mislim da bi to bilo najposećenije predavanje.“

 Danilo Kiš

‘Čas anatomije’

deo o detinjstvu u Mađarskoj, Crnoj Gori, …  saznanjima ‘o zaumnom jeziku’ :

“…Mađari su najgostoljubiviji narod na svetu, najradniji, najpobožniji, mađarski vojnici najpravičniji u ratu  i najhrabriji. Talpa Magyar hi a haza! – mađarska ravnica najlepši predeo na svetu (po nekim objektivnim putopiscima, strancima), planine su pak surove i negostoljubive – Ko kaže da pusta nije lepa (Petefi)-Mađarsku su okrnjili stranci (Nem, nem soha!), a sad je (1942.) deco naša domovina ponovo velika i lepa kao u doba sentištvanska, opet je zemlja naša bokor cveća na Božijem klobuku, jer dobri Bog Mađara nosi šešir kao kakav čikoš sa puste, i na šeširu, bogme, ima bokor od cveća (koje niko drugi nema):  buzavirag (bulka), gyongyvirag (đurđevak), bazsalikom (bosiljak), bazsaroza (božur) Ha fold Isten kalapja, hazank a bokreta rajta – mađarska istorija najkrvavija, najjunačnija, najpravičnija, mađarski vladari najplemenitiji, najučeniji, uvek izdani od prevrtljivih saveznika – Mađarska je bila bedem turskim osvajanjima – mađarski jezik najlepši je na svetu i pred njim se mogu postideti svi jezici, i taj se jezik tako i zove, sa stajaćim epitetom lep: a szep magyar nyelv-mađarska literatura najbolja, konji najbrži, junaci najsrčaniji, mađarski se husarske regimente bore pod Staljingradom hrabrije od svih jer mađarski honved brani, tamo svoju domovinu…

Sve sam ja to prihvatio sa dečijom naivnošću i s poverenjem, uprkos izvesnim sumnjama i uprkos izvesnim još nejasnim saznanjima, uprkos iskustvu, uprkos slutnji da meni, da nama, tu nije mesto, da smo mi tu privremeno, da smo mi tu ratne izbeglice, stranci i prognanici koji žive surovi život prognanika u senci smrti. O svemu sam tome, u romaneskoj formi, progovorio u romanu Bašta, pepeo, o toj mojoj ranoj svesti o nekom naslednom prokletstvu, kao i o mojim dugogodišnjim religioznim krizama koje su me mučile, o to j religioznoj mladalačkoj, dečijoj krizi u senci katoličkog rituala, malog katehizisa, dečije biblije, Gyermekszivek hodolata harmonijuma što ga je svirala naša učiteljica, crkvenih misa, časova veronauke, biblijskih legendi, svečanosti prvog pričešća (iz kojeg sam bio izopćen), brujanja zvona sa seoske crkve, strahova od kazne Božije. Sve to bejaše za mene samo povod za kaznu i mučenje, ta lirska patetika katoličkog rituala, ministranti u čipki i satenu, sa zvončićima u ruci, u svečanom dijalogu, na latinskom, sa seoskim plebanosem, to pevanje pastve, taj harmonijum, čiji su zvuci uznosili dušu u nebesa, a kad sam jednom, milošću naše učiteljice (koja je, očigledno, želela time da zadobije za nas indulgenciju seoskih fašista) postao glavni koledar, obučen u mađarske široke seoske gaće od lana, sa prslukom, šeširom i čikoškim bićem, i nosio sa školskim drugovima po kućama vetrep sa Vitlejemskim Novorođenčetom i kraljevima-daronoscima napravljenim od drveta i krpa – to je za mene bilo takođe mučenje duše, jer sam znao, pevajući pred vratima seoskih kuća –“Ustajmo, pastiri“ – da sam ovde samo slučajno, milošću i dobrotom gospođe učiteljice.

S druge strane, uz svoju majku, u kući ja sam slušao za dugih zimskih večeri jednu drugu legendu, gde bejaše neki drugi Bog, manje strog i manje surov, skoro paganski, a Očenaš sam izgovarao, kod kuće, na staroslo venskom (crkvenoslovenskom, zapravo) i taj Očenaš bejaše mojim prvim, ranim saznanjem ne samo o nekim paralelizmima među nobilis-simarum Europae linguarum, nego i nekom slutnjom zaumnog jezika…

A već godine 1947., u kući moga dede s biblijskim imenom Jakov, na Cetinju, unosio sam badnjak kao “muška glava u kući“, pod beše posut slamom, a moja me tetka blagosiljala šećerom i orasima, i krstila se i metanisala, i izgovarala čarobne reči blagoslova, magijske formule na staroslovenskom – “да придет царствије Твоје“- i svojim ličnim ritualnim izmišljotinjama protiv uroka i nečastivog – “анатематенате, ћорило“ – i ne znajući da je to pre nje učinio pesnik Kručonih, a davno pre njega prork Isaije, šećer je krckao pod nogama, sveće treperile, pucketalo kandilo pod ikonom svetog Aranđela Mihajla, slavskim našim svecem i zaštitnikom, zapravo paganskim kućnim larom, domovojem, prekrivenim čađu, pozlatom i mhoserinama, nazdravljalo rakijom i vinom – Христос се роди – ваистину се роди – Dyr bul šćul/Ubeščur/Skum… Moj deda (po majci) je pisao deseteračke pesme, (-) Turcima su letele glave kao klasje (-) konji su rzali kao kod Homera, Hrišćanin je gonio Nekrsta, sve do Skadra “a onda se tu jelo i pilo, u slavlje pobede, paganski, “svakojakog krkanluka“ sira njeguškoga, pršute i kastradine, i zalivalo se dobrskom rakijom i rujnim crmničkijem vinom, bacale se glave od Turaka/a pred noge slavnog Gospodara itd. itd., sve junak do junaka, Crnu Goru i sedmero brda nikad Turci nijesu pokorili a meni se činilo da sam ja sve te pesme već jednom čuo, da sam sve te priče, one iz školskog udžbenika i usmenog predanja, sa užasnim homerovskim preterivanjima, već negde čitao, doslovce tako reći, što se junaštva i morala tiče, da sam ja te krvave (kosovske) božure pod imenom bazsrozsa već brao u nekim rodoljubivim pesmama, na jednom drugom jeziku (kao što ću te božure pod imenom coquelicot naći već u školskim udžbenicima i francuskim hrestomatijama, ne samo kod trećerazrednih cocorice – pesnika nego i kod Igoa…), kao što sam shvatio po odlasku sa Cetinja i uglavnom kroz literaturu i to da je jevrejski starozavetni mit “izabranog naroda“ takođe samo do krajnjih konsekvenci dovedena nacionalna (starozavetna i talmudska) mitologija, a da se talmudijske mudrosti i hasidske legende ne razlikuju u biti od Vukovih poslovica, od hrišćanskih, od grčko-rimskih, od vizantijskih, od staroindijskih…

   U meni je tako u jednom času sazrela, tako reći samo od sebe, kao voće, svest o relativnosti svih nacionalnih mitova, mada nisam pre toga nikad suvislo formulisao ideju koja me je počela opsedati – da bi bilo zanimljivo pogledati kako sve to piše u turskim udžbenicima istorije, u nemačkim, u italijanskim – u času kad sam to našao formulisano kod drugog – skoro doslovce onako kako sam tu misao nosio u sebi, ja sam je pročitao kao neku moju davnu ideju koja me je opsedala još od detinjstva. … … zlo se  ponavlja i nikad mu kraja…a oni koji ga zagovaraju svuda su isti.

*********

“Imao sam sreću (ili nesreću) da godine kada se stiču pojmovi o svetu, kada se u dušu  utiskuju mitovi i predrasude, kada se formira čovekovo mitsko i društveno biće, da shvatim snagom empirijskog saznanja, relativnost svih mitova (počev od onih, najranijih, da su na primer, momci iz bemove ulice najjači i najbolji pajtaši, da su njihovi ciljevi odbrambeni a njihovi napadi samo odmazda za nanete uvrede, njihova teritorija sveta i neprikosnovena zemlja, terra nostriana, gde je pristup svakom drugom školcu zabranjen i kažnjiv kao svetogrdje—-tema koja će me u svojoj književnoj verziji malo kasnije duboko potresti u Dečacima pavlove ulice Ferenca Molnara), jer sam igrom slučaja i sudbine još zarana dospeo u situaciju, da, kao kakva romaneska ličnost kojom se poigrava moćni stvaralac, menjam tačke gledišta, taj sudbinski point of view, jer ne samo što sam sa užasom shvatao da se hitno selimo iz Bemove u Grčkoškolsku, ili , o, užasa! iz Luja Bartua u Telep, gde žive najokoreliji zločinci i ubice, nego sam uskoro shvatio da me u toj surovoj igri nedozrelog homo ludensa (igri koja će u literaturi naći svoju “ideološku“ i psihološku transpoziciju, svoju mitološku parabolu, u Goldingovom ‘Gospodaru muva’),  u tom dečijem totalitarizmu, pojmovi lako relativiziraju i da se uverenja i predrasude, dignuti na nivo apsolutnih moralnih kategorija i principa, naočigled ruše i raspadaju čim ste stvar sagledali i sa one strane međe i zida, sa one strane barikade tog večnog dečijeg surovog imperijalizma i šovinizma koji se začinje na periferijama gradova, u sirotinjskim predgradjima provincijskih naselja, kraj ciglana i udžerica, gde se teritorijalni integritet brani «do poslednje kapi krvi», gde se zajednišvo, omedjeno ideološkiom granicom ulice i nasilja, podstiče legendama koje se prenose skolena na koleno, kao što se zajendištvo čeliči i kali podvizima, mešanjem krvi iz načetog prsta, patetičnom zakletvom A la David, šifrovanim jezikom, zviždukom koji je supstitut za vojnički trubni znak i na koji srce zatreperi sasvim pomijerski radosno, prolaženjem kroz ritualne kušnje snage i hrabrosti, dobijanjem tajnih imena i nadimaka (uticaj petparačke literature), sticanjem prvih saznanja o telesnim tajnama, o spolu, negovanjem legendi koje postaju u zrelom dobu nostalgične uspomene na detinjstvo. Užas mojih detinjih dana bejaše uptavo to mutno saznanje relativnosti svega, to rušenje iluzija o jednoj jedinoj i nepromenljivoj konstanti, užas koji je zamenio ono prvo moje strahovanje: da se, eto, iz nekih meni neshvatljivih i nepojmljivih razloga mora napustiti Bemova ulica i sav ustaljeni red te dečije imperije gde je suvereno vladao neki Folksodojčer napružana nožem i durbinom, surov i pravičan, i gde je svako imao, u lavirintima protivavionskih skloništa i sveže iskopanih rovova (namenjenih jednom drugom ritualu, surovijem i krvavijem zapravo samo po konsekvencama, gde je, dakle, svako imao svoje jasno doređeno mesto, svoje dužnosti i obaveze, svoju uverenost da živi u najboljem od svih svetova. Shvatio bih uskoro, čim bi me prošli prvi strahovi da ću biti prepoznat, otkriven, da ću biti surovo kažnjen, shvatio bih sa čuđenjem i sa nevericom da i ovde, u ovom naselju, vladaju isti zakoni i isti mitovi zajedništva-snage-vernosti i ista mržnja prema “neprijatelju“, čija se teritorija pruža iza treće ulice i gde žive sve sami razbojnici, djilkoši, psovači i lopovi, sinovi alkoholičara, ludaka i nasilnika, sve sami piromani i ubice, naoružani lancima od bicikla, noževima i bokserima, razbijači prozora, presretači devojčica, bludnici i hulje koje treba sve pobiti u ime naše ševalerske tradicije i našeg uličnog fair playa. (U spisak smrtnih grehova ušao je tek kasnije najsramniji od svih grehova –biti obrezan –biti budos zsido—i taj trenutak iz dečijeg vilajeta bio samo refleks onih surovih dogadjaja koji su doveli do krvavog masakra iz januara 1942. i do poznatih novosadskih ’’hladnih dana’’, kada će za mnoge ta surova dečija igra završiti sasvim tragično—pod ledom Dunava.)”

 *******

O nacionalizmu (intervju 1973.g)

» Nacionalizam je pre svega, paranoja. Kao kolektivna paranoja, ona je posledica zavisti i straha, a iznad svega posledica gubljenja individulne svesti; te prema tome, kolektivna paranoja i nije ništa drugo do zbir individualnih paranoja doveden do paroksizma. Ako pojedinac, u okviru društvenog projekta, nije u stanju da se “izrazi“, ili zato što mu taj društveni projekt ne ide na ruku, ne stimuliše ga kao individuu, ili ga sprečava kao individuu, što će reći ne daje mu da dođe do svog entiteta, on je primoran da svoj entitet traži izvan tzv. društvene strukture. Tako on postaje pripadnik jedne slobodno zidarske skupine koja postavlja sebi, bar naizgled, za zadatak i cilj probleme epohalne važnosti: opstanak i prestiž nacije, ili nacija, očuvanju tradicije i nacionalnih svetinja, folklornih, filosofskih, etičkih, književnih itd. Sa teretom takve tajne, polujavne ili javne misije, NN postaje čovek akcije, narodni tribun, privid individuuma…

Nacionalizam je ideologija banalnosti. Nacionalizam je, dakle, totalitarna ideologija. Nacionalizam je, uz to, ne samo po etimološkom značenju, poslednja ideologija i demagogija koja se obraća narodu.

Nacionalizam je kič: u srpsko-hrvatskoj varijanti, borba za prevlast oko nacionalnog porekla LICIDARSKOG SRCA.

Nacionalista, u principu ne zna ni jedan jezik, niti tzv. varijante, ne poznaje druge kulture (ne tiču ga se). Ali stvar nije tako prosta. Ako zna neki jezik, što će reći da kao “intelektualac“ ima uvid u kulturno nasleđe neke druge nacije, velike ili male, to mu znanje služi samo tome da uspostavlja analogije, na štetu onih drugih, naravno. Kič i folklor, folklorni kič, ako Vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije.

Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke, insistiranje na famoznom couleur local takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog. Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni! Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne,nacionalističke imaju funkciju tek u odnosu nanacionalizam drugih; mi jesmo nacionalisti,ali oni su to još više, mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš jezik je čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke, itd. Postoje samo relativne, i u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svog brata ili polubrata, ostalo me se ne tiče. Skočiti malo više od njega, ostali mi se ne tiču. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to se nas ne tiče.

Ciljevi nacionalizma su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamen s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svog brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve. Pobeda nad izabranim neprijateljem, onim drugim, jeste apsolutna pobeda. Stoga je nacionalizam ideja beznađa, ideologija moguće pobede, zagarantovana pobeda, poraz nikad okončan… biti nacionalista znači biti individuuum bez obaveze. “ To je kukavica koja ne želi da prizna svoj kukavičluk; ubica koji potiskuje svoju naklonost ka ubistvu, nemoćan da je sasvim priguši a koji se ipak, ne usuđuje da se ne pobuni iz straha od konsenkvenci svoje pobune“… i odakle, pitamo se, taj kukavičluk, to opredeljenje, taj zamah nacionalizma u naše doba?

Pritisnut ideologijama, nedorastao individualnoj pobuni, jer mu je ona uskraćena, individuum se našao u procepu, u praznini, ne učestvuje u društvenom životu a društveno biće, individualista a individualnost mu je uskraćena u ime ideologije, i šta mu preostaje drugo nego da svoje društveno biće traži  drugde? Nacionalista je refulirani individualista, nacionalizam je refulirani (kolektivni) izraz tog i takvog individualizma, ideologija i antiideologija…«

 

Miroslav Krleža

–O Evropi

XXX

„O legendarnom dolasku slavenskih barbara na ‘civilizirani’ Jadran, intoniranom još od Mavra Orbinija himnički, a s romanske strane s uzvišenim prezirom, trebalo bi progovoriti sa poznavanjem teme, pak bi se pokazalo kako nesrazmijeri između “barbarskih došljaka“, kojih se Sveti Otac Grgur tako stravično bio prepao u svojoj pastirskoj poslanici “De Sclavorum gente“(početkom sedmog stoljeća), i civilizacije koju su zatekli nisu bili baš tako golemi, kao što se željelo dočarati od strane starosjedelaca.“(1944)

XXX

„Kada smo se pojavili pred Carigradom u šestom i sedmom stoljeću, onda su nas Rim i Bizant u ime evropske civilizacije poricali upravo tako histerično kao što je to bilo u vrijeme San Stefana 1878. ili 1912, ili danas“

(1948.)

XXX

„Slaveni se od Jeronimovih vremena javljaju na sve strane kao sablasti: Skitija, Tracija, Makedonija, Dardanija, Dacija, Tesalija, Ahaja, Dalmacija, Panonija, sve su u plamenu,Sarmati, Huni, Vandali, Markomani, Vendi, Slaveni (sve sinonimi u kronikama i u dokumentima) dolaze sa sjevera od četvrtog i petog stoljeća, javljaju se između Bosfora i Atene, prelaze karpatski krater, pronose kroz ovaj kaos svoje bogove, svoje hramove, svoju skulpturu i sa svojim praznovjerjem, duhovima, vilenjacima i vukodlcima stižu na ovo klasično tlo između Ilirika i Makedonije, na groblje i na krvave ceste naroda, koji su već prije njih nestali u dimu i požaru stoljeća. Na svakome koraku (u najdoslovnijem smislu te riječi) promatraju ih iz otvorenih grobova lubanje i kosturi Prelazga i Tračana, Liburna, Kelta i Ilira, koji su već platili svojom glavom „kulturne veze sa zapadnom obalom jadranskom“, i, razmišljajući o toj političkoj problematici, ovi barbarski putnici sa sjevera, ovi paganski došljaci stoje pred nizom pitanja kao sigurni kandidati smrti. Od Aachena, Salzburga i Akvileje: dobro organizirana, naoružana smrt. Od mletaka i Laterana: smrt. Od franačkih ratova (obraćenje Koruške, Gosposvetsko polje, Samo, Kocelj, Ljutovid), sve do Fruške Gore, od Soluna preko Tracije i Mezije do Dunava, u čitavom ciklusu ratova, na sve strane zveket oružja, zveket kadionica, pogrebna zvona i smrt.“ (1950)

XXX

„Sam fakat, da smo se pojavili u ovom prostoru i da nismo nestali, jedan je od dokaza za našu krivnju. Mi smo krivi što se je na istočnoj obali Jadrana slavizirala romanska civilizacija, što je za Rim značilo da je propala. To su argumenti Laterana, Vatikana, Bizanta, Venecije i Italije do danas. To su bili argumenti karolinaškog, i habzburškog feuduma, germanske i austro-ugarske građanske imperijalističke politike, kao i talijanskog, madžarskog i nemačkog nacionalsocijalističkog fašizma“(1950.)

XXX

„Na bizantski i latinski imperijalizam naši su narodi reagirali afirmacijom svog vlastitog govora i pisma i Evanđelja, dakle politikom prevladavanja poteškoća, politogenezom čitave jedne serije narodnih političkih sredovječnih suvererniteta i umjetničkim stvaralačkim, intelektualnim otporom spram supermacije tzv. latinskog i grčkog i germanskog duha,koji nije bio drugo nego sublimirana smrtna osuda svega što je u onom davnom slučaju bilo “primitivno“ dakle “barbarsko“, dakle naše — vlastito.“

(1950)

XXX

„Za vrijeme Lorenza Magnifica ili Michelangela, za humanizma i renesanse, kod nas pisale su se knjige uprkos katastrofalnom požaru koji je gutao pokoljenja, a od propasti Srbije i Bosne do srpskih ustanaka na prijelazu iz XVIII u XIX stoljeće, Dubrovnik, Crna Gora, Hrvatska od Siska i Zagreba do legendarnog Senja bile su, više-manje, ipak slobodne baze, na kojima je naša masakrirana biološka supstancija trajno davala veličanstvene dokaze o svojoj smionoj i jedinstvenoj snazi.“(1952)

XXX

„Feudalci od devetog do četrnaestog stoljeća igrali su po svim principima evropske diplomatske vještine opasnu igru s inostranim krunama i vladarima. U borbi s Francima i s Rimom, u ratovima protiv Bizantije i Mletaka, oni su izigravali Komnene i Paleologe, Jagelone i Arpadoviće, duždeve i Anžuvince, boreći se s Habsburgom protiv Porte, a s Portom protiv cara germanskog, kakve su već bile konjukture. Ginući za Carigrad ili za Rim, saveznici Svetog Oca ili Venecije, Korvina ili Habsburga, oni su išli s Avarima i protiv njih, s Madžarima i protiv njih, s Turcima ili s križarima i protiv njih, i dok je zapadna Evropa živjela blistavim životom svog firentinskog ili venecijanskog Quattrocenta ili Cinquecenta ili Settecenta, kod nas se umiralo u stravi pred mletačkim i bečkim sjekirama i pred turskim kolcem.“ (1944)

XXX

„…Jedna satrapija naslijedila je drugu isključivo dekorativno. Izmijenili su se grbovi i barjaci, a stvarnost je, što se proleterijata (radnika) tiče ostala ista. (Porast inostranog kapitala u okviru južnoslovjenskoga financijskoga stanja, po svima statističkim podacima, geometrijski se vinuo u vertikale, tako da se može bez pretjerivanja reći, da je danas eksploatacija južnoslovjenskih proleterskih (radničkih) masa po međunarodnom financijskom kapitalu nerazmejrno intenzivnija nego što je to bila do godine 1918.)“

(1935)

XXX

„Ne bude li proleterski (radnički) pokret uspio da izvrši svoj historijski zadatak, on će biti likvidiran desnom stihijom gluposti i inostranih interesa, u čijim rukama se (malo) građanske klase Srba i Hrvata nalaze kao marionete.“(1935)

XXX

„Jedan dio južnoslovijenske historiografije zadojen je tzv.“kosovskim mlijekom“. Spustivši zavijesu već u prvom trenutku drame, pjesnik kosovskog ciklusa pojednostavnio je našu historijsku problematiku na finalnu scenu pogibije jednog jedinog kneza i njegove vojske, tako te je od svega ostala tada obična apologija vrhunaravnog smisla ove kneževske smrti kao pravoslavne žrtve nebeske. Sa Kosovom prava je drama, nažalost, tek počela i kad bi se njen dublji smisao mogao izraziti demografski, onda bi ova zemlja, da je ostala pošteđena od katastrofalnih ratnih ciklusa turskog perioda (kraj našeg normalnog nataliteta), brojala danas najmanje oko pedeset milijuna stanovnika.“(1952)

Advertisements

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: