Zemljotres u Skopju:1963.-2013.

26.jula 1963. godine, kao što sam podsetio prošle godine, dogodio se stravičan zemljotres koji je pogodio grad Skopje…

U znak sjećanja na taj tužan datum, evo jedan članak iz dečijih novina

kekec

 

broj: 276

22. august 1963.

 

D. Popović

 

Oni su preživeli katastrofalni zemljotres

 

 

Probuđeni u ruševinama

          Užasno je pomisliti kako to izgleda probuditi se zatrpan – u ruševinama, a kamo li doživeti jedan toliko strašan prizor. Skopska katastrofa trajala je dvadeset sekundi. Za to vreme mnogi nisu stigli da shvate šta se to zapravo događa, a već je na njihovoj postelji bila gomila maltera i cigala.

Toplo julsko jutro bilo je isuviše tužno. Zemljotres je porušio mnoge zgrade ispod kojih je ostalo nekoliko hiljada pofinulih i teško ranjenih Skopljanaca. Među nastradalim bilo je mnogo dece koja su u trenutku katastrofe mirno spavala.

Nekoliko preživelih mališana smešteno je u bolesničkoj sobi Instituta za zaštitu majke i deteta u Novom Beogradu. Njihove priče su istinite. Svaki detalj je jedno tužno sećanje, ili bolje, poslednje viđenje sa roditeljima, kućom i njihovim gradom. Mnogi od njih su još suviše mali da bi shvatili svu tragediju na skopskim ulicama…

Evo njihovih tužnih ispovesti.

Tavanica se otvorila

Dvanaestogodišnja Ružica Dakić stanovala je na Bulevaru Jugoslovenske narodne armije u Skopju. Zemljotres je potpuno srušio kuću, ali je ona ubrzo izvučena iz ruševina kao i njeni roditelji.

–         Potres me probudio iznenada. Nisam odmah shvatila šta se događa, da li je to san ili java. Ali, ubrzo zapazila sam iz kreveta da se tavanica otvorila. Za tren oka preko mene je pao malter, cigle i vrata… velika prašina koja me je gušila ispunila je prostoriju… novi tresak… jauci…

Detalji tragedije. Ružica je pričala o trenucima u kojima je za dlaku izbegla smrt.

–         Kad se sve stišalo. Vikala sam za pomoć! Stanovali smo u prizemlju, a našli su me u podrumu. U našoj zgradi deset stanara je izgubilo živote, među njima i dve moje drugarice koje su se samo dan ranije igrale sa mnom…

Viktorija Petkovska stanovala je na četvrtom spratu. Sada na velikom skopskom groblju stoji sveža humka sa Viktorijinim imenom. Ružica nije umela da sakrije suze. Kada se malo pribrala dopunila je svoju priču:

–         Kad se sve svrši odneću cveće na Viktorijin grob.

Struk karanfila stajaće svakog jula na mnogim humkama.

Sakrio sam se pod krevet

 

Šestogodišnji Avramče Kanilovski iz Ulice Maršala Tita 9, opština Kisela Voda, je još suviše mali da bi mogao u potpunosti da shvati šta se zapravo dogodilo. Za njega je zemljotres ostao više nego tragičan, jer su u ruševinama zauvek ostali njegov otac, majka i tek rođena sestrica.

Avramče se igrao sa dečijim kamionom u bolesničkoj postelji. Još ne shvata šta se dogodilo. Igračke odnose njegovu pažnju. To je u ovom trenutku možda ipak najbolje.

–         Lep ti je kamion Avramče!

–         Mnogo silan. Kad ozdrvim voziću ga za Skopje, kaže teško ranjeni mališan.

–         Šta je to, nešto te noga boli?

–         Da, bio mnogo strašan rat! Grmelo je i treslo. Naša kuća se srušila.

–         Gde si ti bio kad je grmelo?

–         U krevetu, spavao sam… mama je došla i sestricu stavila da je pričuvam… posle je došla i uzela je… zid je pukao… ja sam pobegao pod krevet… velika prašina…

Tako mali Avramče opisuje tragediju u trenutku rušenja kuće u kojoj je stanovao. Za njega je to više tužan događaj, nego što on može sad to da shvati.

–         Kad se lomljava završila, vikao sam i posle su vojnici došli i izvadili me, – priča Avramče, ne znajući celu istinu. Još kriju od njega da je susret sa majkom i sestricom u trenutku potresa bilo ustvari njegovo poslednje viđenje sa njima i da će on ostati u Beogradu. Tek kad odrste saznaće sve detalje o zemljotresu koji je 26. jula ove godine zadesio glavni grad Makedonije.

Lenče je našla roditelje

Svi su u prvi mah mislili d aje slična sudbina zadesila šestogodišnju devojčicu za koju su svi znali samo da se zove Lenče. Izvadili su je ispod ruševina u dubokoj nesvesti. Kad je došla k sebi, u bolnici, znala je samo da kaže ime.

Ona se ničeg ne seća. Izgleda da se kuća srušila dok je ona spavala i da ju je neki predmet povredio. Ubrzo su se javili roditelji i utvrđeno je da je to Lenče Todorova.

Kad odraste njoj će roditelji ispričati šta se dogodilo julskog jutra u Skopju kada je nekoliko hiljada kuća sravnjeno sa zemljom, i kako je toliko ljudi našlo smrt u iznenadnoj katastrofi.

 rusevine01rusevine02rusevine03

D. POPOVIĆ

Kekec,

Broj, 276

22. august 1963.

ovde dodajem veoma važan članak iz 77 godine:

lenceizkekec

 

 

 

 

Ostavite odgovor

Popunite detalje ispod ili pritisnite na ikonicu da biste se prijavili:

WordPress.com logo

Komentarišet koristeći svoj WordPress.com nalog. Odjavite se / Promeni )

Slika na Tviteru

Komentarišet koristeći svoj Twitter nalog. Odjavite se / Promeni )

Fejsbukova fotografija

Komentarišet koristeći svoj Facebook nalog. Odjavite se / Promeni )

Google+ photo

Komentarišet koristeći svoj Google+ nalog. Odjavite se / Promeni )

Povezivanje sa %s

%d bloggers like this: